Muk...Strah...Čovekoljublje više ne postoji. Davno se razlilo vodenim bojicama, preko cele zemaljske kugle.
Jedan život više ne znači ništa, kada vas s druge strane gleda neko ko ni sam taj život nema. Ali, ko mu daje za pravo da taj drugi život oduzme? Alah, Bog,... Bori se za svoje pale ljude, za decu koja su poginula dok su ih rušile američke bombe, i bombe njihovih saradnika. Zar ne shvata da je onda on isti kao i onaj protiv koga se bori, i koga mrzi najviše na svetu?
Ja ne želim ovakav svet za moje dete. Za moju porodicu i prijatelje. Ja ne želim da ljudi ulicama idu pognutih glava, sa rukama u džepovima, moleći se da što pre stignu svojoj kući. A da li će stići...
Jel se mi pitamo nešto? Ako se pitamo, ja bih samo da kažem, da previše volim život da bih zaklanjala pogled dalje od sunca, previše ga volim da bih mrzela ljude koji su druge veroispovesti, druge rase .Mi nismo na ovoj zemlji nikakve sudije, mi smo ovde da učimo, pa ko prođe-prođe, ko ne, on ostaje. Ne želim da se razbolimo mržnjom, mi smo hrabri ljudi moji! Imamo srce puno ljubavi, mi smo već pobedili. Ratujemo jedni protiv drugih, jer uvek ima hiljadu zašto i hiljadu zato.
Ne radi se ovde o Hrišćanstvu, o Islamu, o Budizmu, radi se o tome da se čovek izopačio, poslušao ,,Onog" drugog, postao njegova marioneta. Prihvatamo sve i sva, i zato smo kažnjeni.
Molitva ostaje, ona molitva koja daje snagu i pruža uporište našim dušama. Boli nas? Pa ljudi, nas bole 90-te, svaka zemlja je ranjena, uništavana dosta puta, pa zar je ovo nešto novo? Da li treba da obojim fotografiju tuđom zastavom? Šta to njima znači, nevini ljudi su izginuli, i ja treba da se pridružim većini, da postanem deo ,,trenda"... Ne, dragi moji, ja znam kako se osećam. Za svakoga po jedan pogled ka nebu, jedna molitva naglas, pred spavanje, moleći se da su našli svoj mir, negde gore.
Ništa nam ovo nije novo. Ovo je sasvim razumljivo i očekivano, samo smo svi spavali. Ovo se dešava već godinama u Iraku, Siriji,... Jel za njih farbamo fotografije i šaljemo im podršku? Ne, ne, ,,daleko od očiju, daleko od srca", a i oni su ljudi.
Samo ljubav Bog šalje. Mržnju, rasizam, ubijanje, rasipanje, pohlepu, šalje neko drugi, i poprilično je zašao međ' nas i naše ljude, jer svi smo mi naši. Imamo telo, organe, imamo srca, svako od nas ima oca i majku. Ne oduzimajte živote, nije to vaš posao. Znamo da ste besni, koliko ste puta ranjavani, i mi smo isti kao i vi. Ne želimo gazdu i ne želimo pravila, ali...
Uh.... Dragi Bože, daj nam snage za buduće dane.
Rat je odavno počeo.
Jedan život više ne znači ništa, kada vas s druge strane gleda neko ko ni sam taj život nema. Ali, ko mu daje za pravo da taj drugi život oduzme? Alah, Bog,... Bori se za svoje pale ljude, za decu koja su poginula dok su ih rušile američke bombe, i bombe njihovih saradnika. Zar ne shvata da je onda on isti kao i onaj protiv koga se bori, i koga mrzi najviše na svetu?
Ja ne želim ovakav svet za moje dete. Za moju porodicu i prijatelje. Ja ne želim da ljudi ulicama idu pognutih glava, sa rukama u džepovima, moleći se da što pre stignu svojoj kući. A da li će stići...
Jel se mi pitamo nešto? Ako se pitamo, ja bih samo da kažem, da previše volim život da bih zaklanjala pogled dalje od sunca, previše ga volim da bih mrzela ljude koji su druge veroispovesti, druge rase .Mi nismo na ovoj zemlji nikakve sudije, mi smo ovde da učimo, pa ko prođe-prođe, ko ne, on ostaje. Ne želim da se razbolimo mržnjom, mi smo hrabri ljudi moji! Imamo srce puno ljubavi, mi smo već pobedili. Ratujemo jedni protiv drugih, jer uvek ima hiljadu zašto i hiljadu zato.
Ne radi se ovde o Hrišćanstvu, o Islamu, o Budizmu, radi se o tome da se čovek izopačio, poslušao ,,Onog" drugog, postao njegova marioneta. Prihvatamo sve i sva, i zato smo kažnjeni.
Molitva ostaje, ona molitva koja daje snagu i pruža uporište našim dušama. Boli nas? Pa ljudi, nas bole 90-te, svaka zemlja je ranjena, uništavana dosta puta, pa zar je ovo nešto novo? Da li treba da obojim fotografiju tuđom zastavom? Šta to njima znači, nevini ljudi su izginuli, i ja treba da se pridružim većini, da postanem deo ,,trenda"... Ne, dragi moji, ja znam kako se osećam. Za svakoga po jedan pogled ka nebu, jedna molitva naglas, pred spavanje, moleći se da su našli svoj mir, negde gore.
Ništa nam ovo nije novo. Ovo je sasvim razumljivo i očekivano, samo smo svi spavali. Ovo se dešava već godinama u Iraku, Siriji,... Jel za njih farbamo fotografije i šaljemo im podršku? Ne, ne, ,,daleko od očiju, daleko od srca", a i oni su ljudi.
Samo ljubav Bog šalje. Mržnju, rasizam, ubijanje, rasipanje, pohlepu, šalje neko drugi, i poprilično je zašao međ' nas i naše ljude, jer svi smo mi naši. Imamo telo, organe, imamo srca, svako od nas ima oca i majku. Ne oduzimajte živote, nije to vaš posao. Znamo da ste besni, koliko ste puta ranjavani, i mi smo isti kao i vi. Ne želimo gazdu i ne želimo pravila, ali...
Uh.... Dragi Bože, daj nam snage za buduće dane.
Rat je odavno počeo.
