Piroška od testa

Ne daj Bože da sam drugačija, ili bi možda bilo bolje:
da sam drolja koju briga za tuđe mišljenje;
da sam nezahvalna ćerka koju interesuju samo roditeljske pare;
da sam đubre od devojke, koja vara na svakom ćošku.

Ne daj Bože da sam drugačija, ili bi možda bilo bolje:
da sam neko ko ne pomaže i ko se po ceo dan prebacuje sa kreveta na krevet;
da imam silikone i nenormalne hirove;
ili da se u rijalitiju krešem za pare, ili sa nekim čičom zbog večere u otmenom restoranu.

Ne daj Bože da sam drugačija, ili bi možda bilo bolje:
da izlazim svako veče na splavove u izazovnoj kratkoj haljini, boje ciklama;
da njišem kukovima dok mi zabadaju pare u tange ili
oralno zadovoljavam lika u bakterijskom wc-u, dok mi u nosu đuska kokain.

Ne daj Bože da sam drugačija, ili bi možda bilo bolje:
da vas psujem i da vas vređam;
da ne znate gde sam i s kim sam i
da me boli uvo da li sam bila sa jednim ili s petoricom na noć.

Ne daj Bože da sam drugačija, ili bi možda bilo bolje:
da vas je sramota od mene na ulici ili biste me podržali;
da školu nisam završila i da ne znam šta ću sa sobom;
da nemam nijedan cilj i da sam nevaspitana devojka bez stida i srama.

Ne daj Bože da sam drugačija...:
jer tada ne bi bila školovana i u dugoj vezi sa jednom osobom;
ne bih vam pomagala i borila se za nas, našu porodicu i
ne bih bila tu gde jesam.

Ali, vama je bitnija piroška od testa...

Lajkujte moju stranicu na facebook-u, ako vam se sviđaju postovi: https://www.facebook.com/pages/Tvoja-Najbolja-Drugarica/433520430147271

i ne zaboravite:

,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"

Prava ljubav i jedan tren

  Crkavajući od žeđi, srela sam ga na ulici. Nosio je džins i crnu majicu, ne mogu da se setim šta je pisalo na njoj, ali sećam se nekog šarenila i reči: ,,love".
Sedela sam na zidiću neke zgrade, prilepljena za beton, nemoćna da se mrdnem. Verovatno je primetio moje mlako telo i pogled koji vapi za pomoć.
,,Ej, jesi li dobro?", upitao me je predivnim glasom.
,,Ne..." Jedva sam izustila.
,,Sada ću da odem po vodu. Evo..." Gledala sam kako trči do kioska, koji sam ja jedva videla tamo prekoputa ulice. Ubrzo se vratio. Poprskao me je hladnom vodom, i popila sam jedva nekoliko gutljaja.
,,Hoćeš da pozovem nekoga, jel te neko dirao ili...?"
Nisam mu bila jasna, tako pogubljena, bleda, umorna i znojava. Gladna već danima i ubijena u dušu godinama.
,,Ne, ne... Dovoljno ste uradili..." Promuklo sam rekla.
,,A, nemoj da mi persiraš, približnih smo godina. Nema potrebe." Pokušala sam da podignem glavu i da ga pogledam u oči, vrat me je toliko boleo, tek kada sam uspela, video je masnicu na mom licu.
,,Ej, ko ti je to uradio?" Prišao je i pridržao mi glavu dok sam ja, polako gubila svest.
,,Niko..." Promrljala sam i onesvestila se.
Sledeće čega se sećam je svetla soba. Belo-plavi zidovi, prostrani krevet i miris Bohora, parao mi je čulo mirisa.
Osećala sam se lakše, ali znala sam da je gotovo, sve sam bila bliže kraju.
,,Probudila si se. Nisam mogao tamo da te ostavim, jel možeš sada da mi ispričaš šta ti se desilo? Kako mogu da ti pomognem?" Moj heroj je bio uplašen.
Sada sam ih videla, najdivnije oči koje su me gledale neverovatnom toplinom, usne rumene i nos pravi muški. Kosa tamna, i primetila sam rupice na uvetu, pretpostavljajući da je nekada nosio minđuše.
,,Na primer, jel mi možeš reći kako se zoveš?" Seo je pored mene.
,,Ema." Kratko sam slagala.
,,Drago mi je Ema, ja sam Danijel." Pokušao je da se pozdravi sa mnom, ali moja ruka me više nije slušala.
Naredni sati su bili tihi. Danijel nam je spremao ručak, kajganu na njegov način, kako je napomenuo, a ja sam osetila bezobrazno golicanje u želudcu, osetila sam glad.
Naposletku, me je nahranio i darivao mi najdivnije poglede.
,,Zaista, ne znam šta da uradim za tebe. Gde živiš? Jel imaš porodicu, koga da pozovem? Možda se brinu za tebe?" U njegovim očima bojila se tuga, i nemir zbog mene.
,,Ne, nemam nikoga." Smogla sam snage da izgovorim.
Celu noć je ležao pored mene, dok je mene obuzimala seta. Pitala sam se koliko je život okrutan, predivan i koliko gubimo i dobijamo u isti mah.
,,O čemu razmišljaš?", upitao me je.
,,Razmišljam...Kada si rođen?" Želela sam da znam koga mi je svemir poslao da me dostojno isprati.
,,23 marta, ti?"
,,Ovan..." Promeškoljila sam se pokušavajući da mu se približim. Shvatio je to kao poziv, i sam se došunjao do mog tela, pružajući mi neobjašnjivu toplotu.
,,A ti?", upitao me je.
,,Lav..."
,,Aaa, lavica. Vrh." Nije samo ,,vrh", pomislila sam. Sjajno se slažemo i po horoskopu.
Počela sam da kašljem, i on mi je doneo čašu vode i pokušao da me podigne na dva jastuka.
Želela sam da zadnje atome svoje snage potrošim gledajući u njega, upijajući sjaj njegovih očiju. Zamišljajući kakav bi mi život bio da sam ga ranije srela... Mnogo ranije.
,,Ema, ne znam... Hoćeš da zovem hitnu pomoć? Ja stvarno..."
,,Ne!", glasno, koliko sam mogla, sam rekla. ,,Ne..." Naslonila sam svoju glavu na njegovo mirišljavo rame, i tamo upila sve čari ljudske privlačnosti i prepoznavanja.
,,Ko mi te je poslao?" Tiho sam rekla.
,,Šta?" Nije čuo, nije čuo moje životno pitanje uz pozdrave smrti.
Otišla sam, da sam spoznala, ali ne i upoznala čari istinske ljubavi.
I ko mi ga je poslao mog poslednjeg dana, da mi pruži ono za čim sam ceo život tragala? Ne baš dugog života, ali opet života....
Plakao je kao dete za mnom, čula sam i videla sam ga, kako kleči ispred tela devojke koju je poznavao samo jedan dan. Jedan dan je bio dovoljan da nam se duše zaljube jedna u drugu. Ja sam dobila beskrajnu sreću za kraj, on bol za život celi.

Poznavao sam jednu devojku. Rekla je da joj je ime Ema. Imala je masnicu na oku i neisplakane suze u očima, a ipak je bila prelepa, meni. Držao sam je u naručju do nenog poslednjeg udisaja i izdisaja. Nikada neću zaboraviti ljubav koja je započela za jedan dan, a trajala ceo život.

P.S. nekome je dovoljan jedan pogled, a nekome život celi da pronađu svoju srodnu dušu. Nebitno koje smo vere, nacionalnosti, boje kože i pola, duše su one koje se prepoznaju. Zato, živela prava ljubav za ceo život, makar trajala i samo jedan tren...

Lajkujte moju stranicu na facebook-u, ako vam se sviđaju postovi: https://www.facebook.com/pages/Tvoja-Najbolja-Drugarica/433520430147271

i ne zaboravite:

,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"

Srbija i budućnost mladih

*O čemu maštaju male devojčice od ,,malih nogu", što se kaže?

Odmalena devojčice maštaju o braku i uče kako da spremaju obroke, od raznog zelenila, listova drveta, zemlje, peska,...

Uče kako da budu dobre supruge. Svaka devojčica je imala bar jednu ćelavu lutku, koju je hranila, previjala, pevala joj, uspavljivala je, i već tada smo počele da razvijamo čuveni ,,majčinski instikt". Imale smo muža, spremljen ručak i bebu, a šta su naši dragi dečaci imali?

Pištolje, kamione, automobile i uvek su bili u nekoj borbi, u nekom haosu, u nekoj frci, ispuštajući besni zvuk: ,,BRrrrmrrmmm". Toliko o razvijanju ,,očinskog instikta", i onda se mi bunimo zašto nismo na istim talasnim dužinama kada dođe vreme odrastanja i spremanja za zajednički život i brak. Ljutimo se na njih, ali moramo priznati da nji njima nije sve lagano i opušteno.

S' obzirom da živimo u zemlji koja je sve manja, siromašnija, puna bluda, droge, teško je započeti zajednički život. Teško nam je da pronađemo dobar posao i da izdržavamo jedno drugo. Još kada imate lenje roditelje koji ne žele da vam pomognu, onda ste u problemu. Onda ostajete on i ti, ili obrnuto, ili onako gej, ona i ona i on i on. Nebitno, ostajete sami u vrtlogu niskih plata, podstanarskih kirija i bez imalo nade da će biti bolje u ovoj našoj finoj, mlakoj državi.

Problem je što mi mladi želimo da radimo, zaista želimo da radimo za normalnu platu, realno radno vreme i dobrog gazdu (takvi su retki kao dragulji), ali ne možemo. Zato moramo da napustimo Srbiju. Teška srca, suznih očiju, moramo se odreći našeg tla i napustiti veliku familiju. Zbog para, sigurnosti i boljeg sutra, mnogi mladi napuštaju našu zemlju i odlaze.
Želim da stvorim porodicu sa mojim dragim, dugogodišnjim partnerom, želimo dete i želimo da se budimo jedno pored drugog dok nas sunce pozdravlja sa obećanog neba. Želim da se ušuškam pored njega i da se nogama dodirujemo i rastežemo, i da svako jutro bude naše. Naravno i svaka noć...

Ali, ne možemo. Ne još uvek. Njemu je ostala školarina koju treba da isplati, radi posao za minimalac, pritom se bori i pokušava da stvori ,,nešto". Mi smo od onih parova koji će morati sve sami i jedno s' drugim. Možda je tako slađe, možda nam je takva sudbina, ali svakako znam da će doći trenutak kada ću mu se zakleti na večnu ljubav i kada ću mu roditi dete, našu dugoočekivanu bebu, i pod čijim nebom budemo bili tada, bićemo zahvalni na svakoj prepreci, na svakoj suzi, na svakom bolu u grudima, jer smo naučili da ih pređemo i postanemo jači, složniji nakon toliko toga. 

Ne, mi svi želimo porodice i želimo da radimo u našoj zemlji, časna srpska reč, ali ne pod uslovom da osedimo u dvadesetim i da se pretplatimo na antidepresive ili da se predamo alkoholu i opijatima. Neka hvala, takva budućnost nije za nas. Zato možemo otići za boljim sutra, ali vratićemo ti se Srbijo, jednoga dana, jer u tebi se najlepše sanja.

Lajkujte moju stranicu na facebook-u, ako vam se sviđaju postovi: https://www.facebook.com/pages/Tvoja-Najbolja-Drugarica/433520430147271

i ne zaboravite:

,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"