Persijski tepih, vaza iz vladavine Ćin Ši Huang-a, luster iz Drakulinog dvorca i kuća od 1000 kvadrata. Upravo razgledam gajbu moje nove devojke, tj. gajbu njenih matoraca. Polako me hvata jeza od veličine kuće i ne znam odakle će ona doći, jer je kuća prokleti lavirint.
Gledam oko sebe, sve sama raskoš, ja stojim u holu i čekam. Mislio sam da ovakvi skaradni holovi postoje samo u španskim serijama, ali prevario sam se. Čak mi je i pomalo hladno od mermera, koji vlada ovom grotesknom kućom.
Obučen sam ležerno, karirana košulja, tregeri koji vise (možda je bolje da ih podignem), slim fit majca koja ocrtava moje trbušnjake, casual farmerice i starke. Naspram ovakve kuće i Anastasije, ja sam životna greška. Vrata mi je otvorio jebeni batler, koji mi se obratio sa:
,,Dobro veče gospodine Aleksa, Anastasija će uskoro doći, sačekajte je u holu. Imate li kaput, kišobran ili jaknu?" Nije me ni gledao u oči, gledao je negde pored mene. Kakav kaput, kakva jakna, jebote, vidiš da se cedim od glupave kiše koja ne prestaje da pada. Kada sam negativno klimnuo glavom, ostavio me je da čekam u holu.
Odjednom je Anastasija izronila iz levog ugla, sigurno spustivši se sa onih vijugavih stepenica.
,,Stigao si? Jel si nas lako pronašao?"Upitala me je njenim baršunastim glasom.
,,Ma gde nisam. Vas ni slep ne bi promašio, mislim vašu gajbu, ovaj kuću.", zbunio sam se od njene lepote.
,,Volim kada si duhovit!" Njena duga noga mamila me je, izvirujući iz svilene haljine.
,,Napolju još pada kiša?" Pokušala je da pomeri jaku draperiju, koja je trebala da predstavlja zavese.
,,Da bre, smorila je više." Počeškao sam moju, još vlažnu kosu.
,,Hoćemo tvojim kolima ili da kažem Stefanu da nam spremi vozača?" ,,Šta? Da li me mala zajebava?", pomislio sam.
,,Moj pasat je na popravci. Došao sam bajsom, jebiga nisam znao da ćeš tako da se obučeš."
,,Došao si biciklom?" Delovala je previše zbunjeno. ,,Po ovakvom vremenu?"
,,Ma sprdam te, došao sam basom.", rekao sam cereći se.
,,A daj Aleksa, stvarno si... Skoro da sam ti i poverovala, s obzirom koliko si mokar. Znači da zovem Stefana?"
,,Ako ne želiš gradskim prevozom..."
,,Nije da ne želim, nego ne mogu. Obukla sam se za restoran. Onda, odoh da kažem batleru da mi pozove Marka."
Batler, vozač, haljina od čiste svile, kuća od 1000 kvadrata, prelepa devojka... Morao sam da protrljam oči, mislio sam da sanjam. Kako sam uopšte uspeo da smuvam Anastasiju? Ja, dečko iz Železnika, kome su mesečna primanja ispod minimalca...Ja sam uspeo da smuvam nju i pritom da je izvedem na peti izlazak.
Ili ona mene izvodi? Malo sam bio zbunjen.
,,Ej, jel si spreman? Kola nas čekaju."Trgla me je iz razmišljanja i morao sam da krenem.
Nakon pola sata, našli smo se ispred veoma luksuznog, ali veoma luksuznog beogradskog restorana. Zaledio sam se kada je pored mene prošao lično Novak Đoković. Mislio sam da sanjam, to je bio totalno drugačiji svet od mog. Ja sam živeo za bleju po kraju, gajbu vopia i seks sa lakom ribom. Ovo je bila prava priča. Bio sam gospoda. Iako se to po mojoj odeći ne bi reklo.
,,Jao, nisam sigurna da li će te pustiti zbog tih patika? I farmerica." Nervozno je otresla glavom i tim pokretom je učinila da joj se lokne razigraju. Osetio sam
Chanel No 5 (možda i nije bio taj parfem, ali za njega znam da je kao vrh, pa eto tako nekako je zamirisala).
,,Što? Starke su uvek u fazonu. Ali, farke mogu biti problem." Zamalo nisam zaplakao od tuge, jer stvarno sam želeo da probam dimljenog lososa, a i bio sam užasno gladan.
,,Aj, poznajem vratara, možda nam progleda kroz prste."
I tako me je moja kraljica devojka sprovela u totalno drugi svet. Svet glamura, svetlosti... Ma mirisalo je na pačetinu, srnetinu, sve ono što sam želeo da pojedem tog istog trena.
Seli smo za sto za dvoje. Samo ona i ja, violinista je kao nešto svirao odmah tu pored nas. Ona je poručila
Duck Foie Gras ,,Creme Brulee", a ja sam uzeo mešano meso. Jebiga, pola stvari iz jelovnika nisam mogao da pročitam. I tako sam poručio ono što sam mogao bilo gde da naručim. Anastasiji sam rekao da sam učio francuski, i bilo bi veoma glupo sa moje strane da sam je upitao da mi prevede šta znači
,,Grenouille".
I tako smo bili prinuđeni da sačekamo da se hrana spremi. Anastasija je pila otmeno, suvo belo vino, dok sam ja uživao u francuskom pivu. Bilo je pomalo blago za moj ukus, ali bilo je skupo a samim tim i veoma, kao, posebno.
Nakon dvadeset minuta, stiglo je najlepše mešano meso koje sam pojeo za života! Meso se topilo u ustima, moguće da je porcija bila malo manja nego što bude ,,Kod Sime", ali ipak je ovo poznati francusko-srbijanski restroran, pa sam im oprostio. Moja devojka je brižljivo sekla pačetinu, i nekako ukusno jela, kao oni iz serija. Lagano, prefinjeno, nabadala je meso na viljušku i onda kao jedva ga jela, dok sam ja sekao kobasicu, koja mi je poslednja ostala.
Bio sam još uvek gladan, čak i nakon pojedenog mešanog mesa sa salatom i prelivima. Anastasija je pričala neke nepovezane priče o njenom odrastanju, pokušavala da mi objasni ko je ko od osoblja restorana, dok lik tik pored nas nije prestajao da svira glupu violinu! Ko im je rekao da je to romantično? Toliko je iritantno da me je zvuk bacao u bedak, i poželeo sam da mi je pri ruci jedan
bomazepan da me smiri i podigne u siti mah. Naravno poručio sam viski, a ona je poručila negaziranu vodu. Nastavila je sa ogovaranjem nekih njenih gej prijatelja, pričala o ćaletovim mafijaškim potezima dok sam ja čekao dezert. Slušao sam je, nije da nisam, ali više bih voleo da je kresnem ili da mi popuši (ispod stola naravno), nego da nastavim da slušam njene dosadne priče.
Kada sam pojeo čokoladu, koja je bila do jaja, prvo dugme na farmericama je htelo da pukne. Nisam mogao da dišem.
,,I Aleks, kako ti je bilo?" Ona je naravno ostavila više od pola dezerta, jer navodno nije mogla da ga pojede.
,,Prejeo sam se, ovo je bilo stava. Ne mogu da verujem da neko tako živi. Hasaš po skupim restoranima, uživaš i boli te uvo za sve." Taman sam se zavalio kada mi je konobar doneo kubanski tompus. Mirisao je na more i palme.
,,Od koga je ovo?", upitao sam Anasasiju.
,,Od mene, ja častim. Ipak si nas ti izveo na večeru, morala sam i ja nekako da doprinesem, sem prevoza naravno."
Kako sam povukao dim, počeo sam da se gušim. Toliko sam kašljao da nisam mogao da dođem do vazduha. Ja, ja je častio večerom?! Jebote, ko ovde koga zajebava?!
,,Izvolite račun." Utom nam je prišao uglađeni konobar sa jebenom kožnm fasciklom u kojoj je stajao drski račun. Nisam smeo da pogledam unutra.
,,Šta čekaš? Ajde plati pa da idemo." Rekla je kučka, ne trepnuvši.
,,Jebote, Anastasija znaš da nemam toliko love. Mogu da ti dam sve što imam, ali..." Počeo sam besciljno da gužvam ruke po škrtim džepovima. Izvukao sam zgužvane i poluvlažne novčanice. Jedva da je bilo 2,000.00 dinara. Kada je to videla, Anastasija je počela da se cereka.
,,Zar ovakvu devojku da izvedeš sa toliko para? E, Aleksa, Aleksa, muko moja."
Dok mi je ruka sama išla prema računu, Anastasija ju je preduhitrila i uzela ga.
,,Ok, evo gotovo je." Ostavila je keš i krenula ka izlazu. Krišom sam provirio da bih video koliko je koštala ova divna večera.
Jebenih 800 evra je koštala! Bezobraznih 800 evra, jebote možeš da kupiš polovnog golfića ili da središ svoj auto ili da jede cela porodica jebena dva meseca! Mi smo te pare strpali u naše stomake za dva sata, ona čak nije sve ni pojela. Došlo mi je da se ispovraćam.
Vrtelo mi se u glavi dok sam koračao ka njoj, koja je kao gazela stajala ispred restorana čekajući svoj lični prevoz.
,,Ne mogu ja ovo Aleksa. Zaista ne mogu." Rekla je ne pogledavši me.
,,Zašto? Mislio sam da dobro funkcionišemo?", rekao sam pomućenog uma.
,,Dobro? Pa, ono malopre je bila katastrofa. Nemaš para da me izvedeš na večeru, šta ja mogu da očekujem od tebe? Šta ti imaš da mi pružiš, a da je ne mogu da kupim?" Napokon se okrenula i ja sam samo zurio u njene plave oči (moguće da je imala sočiva).
,,Višestruke orgazme", hteo sam da kažem, ali sam zastao, jer sam se setio da postoje veoma zbudženi vibratori.
,,Ne znam, ljubav?" Okrenuo sam se romantici.
,,Hahaha, ma važi. Ona se najlakše kupuje u današnje vreme, mali." Džip se parkirao ispred nje, džip koji će je vratiti u njen
bajkovit svet.
,,Zar ti je stvarno bitna dubina moga džepa? Nakon svega...", drao sam se za njom, dok je ona sedala u kola, a kiša neumorno padala.
,,Nakon čega? Nismo ništa ni započeli, da bi ti tu sada dramio. Zbogom i srećno, Aleks."
,,Ne zovem se Aleks glupačo, već Aleksa! Nek ti ćale kupi mačora pa ga nazovi tako!" Hteo sam da izujem patiku i da gađam onaj glupavi džip koji se provlačio kroz masu drugih, do jaja automobila. Ali, onda sam se setio da ću ostati bos, a baš nemam kinti za druge starke. Bogami, i one su poskupele. Hvala Bogu na falš patikama!
Eto, zamalo da sam postao muška sponzoruša. Ne verujem da bi mi dugo trebalo da se naviknem na takav način života. Zašto da ne? Ali, ipak Anastasija nije neka matora bakuta kojoj treba mlada piletina. Ona je iz neke druge priče.
Mogao bi da uživam u luksuzu, da krkam jela kojima ne znam nazive, da me vozikaju tamo-amo, jedino, ne bih trpeo violinistu.
Na taj glamur, ne bih mogao da se naviknem.
Živeli!
Ako vam se dopada rubrika: ,,Iz muškog ugla", lajkujte moju stranicu na facebook_u: https://www.facebook.com/pages/Tvoja-Najbolja-Drugarica/433520430147271
