Proleće

  Krišom, bez zasukanih rukava, raščešljane kose, i izlizanih pantalona, pozdravilo nas je proleće.
Tako mirišljavo, opuštajuće, odmorno. Odmah je zajahalo vremensku scenu, i izdominiralo.

Šta možete da radite kada je proleće?

1. Možete da odete na Adu, i pošteno izvozate koji krug bajsom, ili se izrolate na rolerkama, sve je to ok, dok u rancu imate po koji domaćinski sendvič, sa margarinom, salamom i hlebom, spakovane sa sve salvetama i čačkalicama.
Ne zaboravite naočare za sunce, peškir, flašu isfiltrirane vode i majicu za presvlaku.

2. Drugi predlog je, naravno, Košutnjak. Staza za trčanje, sprave za vežbanje i kućice sa stolom i klupama, su idealne, da svoje glave osunčate, dok nas poleće služi.
Ne sedajte još na mokru zemlju, ni ne pomišljajte na piknik! To popodne se može završiti prehladom bešike ili bubrega, pa vam ni infekcija neće manjkati.

3. Knez Mihailova-more ljudi, i nastavak Kneza-Kalemegdan.
Na Kalemegdanu je već počeo da šljaka vozić, koji će vas sprovesti kroz ovaj najlepši, beogradski park. Na svakom ćošku vrebaju sladoledžije, pazite na datum utisnut na pakovanju, ili što je bezbednije (ako ste skeptik), kupite onaj na kugle.
Naravno, kokice, i dalje haraju i vladaju ovom ulicom, i bilo bi poželjno da tako i ostane. NE UKIDAJTE ULIČNE KOKIČARE! Apeluju žitelji Beograda, a i okoline.

4. Avalski toranj, dovoljno je reći.

5. Prošetajte kroz Bulevar Kralja Aleksandra-ako želite da obnovite garderobu, za ovu prolećnu sezonu. Tu su, naravno i Ušće shopping centar, tako i Delta city, i Stadion.
Ne zaboravite i na drastična sniženja zimske garderobe, ako imate sreće, pronaćićete zimsku jaknu, od 2,069.00-3,099.00 dinara. Srećno!

6. Vaša terasa, ako ste srećnik koji je poseduje. Još ako je onako ušuškana od komšiluka i skrivena od radoznalih pogleda, šta ćete više. Vi već znate šta vam je raditi. ;)

7. Vaše ograđeno dvorište. Zapalite koju vatricu, iznedrite koji dinar za fini roštilj. Nek dimom probudite sva čula komšiji. Nabavite mladi luk, gajbu punu piva, odvrnite koji domaći rok, i dočekajte preuranjeni Prvi maj.
Napomena: Ove prestupne nam 2016. godine, pravoslavni Uskrs (najradosniji hrišćanski praznik), pada baš prvog maja. Na vreme se organizujte, ovo je prava prilika da sa društvom i porodicom, proslavitte ovaj, predivni praznik.

8. Put u selo, vikendicu. Cvaje na oke, majica na telo, bermude, krema protiv krpelja, i ostalih zelenih gamadi, badminton, mreža i lopta, auto, devojka, momak, žena, deca, i pravac put.
Obavezna je voda, opet oni isti sendviči, samo količinski više, sve u zavisnosti od dužine puta. Iznenadite svoje najbliže, ili provetrite vikendicu, sklonite šalone, i pokosite travu.
Ljudi, stiglo je proleće!

9. A možete ostati i kući. Nekoga drma prolećna dremka i umor. Ne želiš ti biti taj, napolju je leptirov svet, izbavi se iz tog (ne)raspoloženja. Ali ako, pak, to ne možeš, ugodan krevet, lagane balade, dobra knjiga, ili neki komični film, mogu učiniti, tvoj početak proleća, lepim.

10. Ne zaboravite, pravo je vreme da pronađete momka, devojku, devojku, momka, ženu, muža, avanturu, proleće je! Budi se sve ono najlepše u nama. :)

Uživaj u narednim danima, voli te TND 

,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"

Ljubav na prvi pogled

   U današnje vreme, vlada sistem ''podmetanja nogu'', saplitanje, sabotiranje, spletkarenje.
Koliko su ljudi danas spremni da idu, gaze, grabe, da bi došli do cilja? U sledećim pasusima, na intrigantna pitanja, odgovoriće vam, Milena Rav.

TND: ''Milena, Vi ste jedna jako uspešna, ostvarena žena. Koliko je vaš put bio trnovit, a koliko posut zvezdanom prašinom?''

Milena: ''Moj put jeste bio veoma trnovit, ispreplitan raznim ljudima, situacijama, neprilikama, ali ja sam iz svake borbe, izašla jača i zadovoljnija."

TND: ''Koliko u današnje vreme, ima sabotaže, nameštanja, kada pričamo o javnom poslu, u kojem ste Vi jako uspešni."

Milena: ''Uh, zaista dosta. Tu ima laži, prevara, kamenovanja, smeštanja, svega i svačega. Zaista je ogromna konkurencija, i ljudi su željni pažnje, posla, a naravno, i novca. Njemu težimo svi.''

TND: ''Da li ste nekada nekome smestili?''

Milena: ''Naravno. Drugačije ne bih uspela da budem tu gde jesam. Zaboga...''

TND: ''Ne osećate grižu savest, mirno spavate noću?''

Milena: ''Da, a zašto ne bih? Još kada se pokrijem svilenim čaršavom, zaboravim na sve.''

TND: ''Smatrate da je to ključ sreće, svrha vašeg života?''

Milena: ''Kakvo je to pitanje? Naravno da jeste. Sposobna sam, vredna,  svojim radom sam zaradila svaki dinar, koji trošim na stvari koje me čine srećnom. To je prosta matematika.''

TND: ''Pošteno ste zaradili taj novac?"

Milena: ''Da."

TND: ''Da li ste udati?"

Milena: "Da, užasno volim svog supruga."

TND: "Čime se on bavi?"

Milena: "Um, on je pred penzijom, ali beneficiran mu je radni staž. Nije toliko stariji od mene. On je biznismen."

TND: " Biznismen sa benificiranim radnim stažom? Ne razumem..."

Milena: "Ne bih o njemu, on ne voli da o njemu pričam. Poljubac, bubili."

TND: ''Gde ste se upoznali?"

Milena: "A to je stara priča. Upoznao nas je moj bivši menadžer, koji je zajedno sa mnom svirao. Bubili je tada bio oženjen, ali to je bila ljubav na prvi pogled."

TND: "Mislite, novčanik?"

Milena: "Molim, nisam Vas razumela...?"

TND: "Ništa, ništa. Znači, odmah ste se zaljubili jedno u drugo. Kako je na to reagovala njegova žena, i dvoje maloletne dece?"

Milena: "Bože, to zaista morate nju da pitate. To nije bila moja obaveza, da brinem o njihovim osećanjima."

TND: "Hoćete reći, ''cilj ne bira sredstva"?''

Milena: "Da, kako god. Sada smo dve godine u braku, i obožavamo se."

TND: ''Planirate li porodicu?"

Milena: "Naravno da ne, usresređena sam na svoju karijeru. Ona mi je prioritet."

TND: "Jel "bubili" to podržava?"

Milena: "Naravno, on je moj menadžer, moj suprug i moja desna ruka."

TND: "Jeste li Vi, Milena, zadovoljni vašim životom?"

Milena: "Naravno, oduvek sam želela da se bavim muzikom, i sada sam veoma uspešna u tome."

TND: "Koliko dugo ste radili na karijeri pevačice?"

Milena: "Ceo svoj život. Od jedne osobe do druge, nisam razmišljala o posledicama, grabila sam samo napred, i sada sam ono što sam oduvek želela da budem."

TND: "Bubilina žena?"

Milena: "Pored ostalog."

TND: "Hvala što ste odgovarali na moja pitanja. Želim vam svu sreću."

Milena: "Hvala tebi, što si me pozvala. Devojke, čitajte blog: "Tvoja najbolja drugarica", jer zaista je the best!"

   Neko će podmetnuti nogu, da bi prvi stao u red, u prepunoj prodavnici, neko će da juri s jednog kraja grada, na drugi, samo da bi kupio jedan mali konektor, koji će mu se ponovo pokvariti, dok mu se žena porađa. Koliko nas je spremno da žrtvuje deo sebe, zarad cilja? Zarad novca.
Živimo u svetu, u kom se lako zažmuri na jedno oko, otkopča se šlic, lagano se skinu gaćice.
Plaši me, koliko inat, srdžba, motiv, želja za bogatstvom, statusom, vodi ljude ka apokalipsi laži i dvoličnih osoba.
A možda je ovaj zeleni svet, oduvek tako funkcionisao?
Samo sam ja jedna, demotivisana duša.

"JA mogu, JA hoću, JA uspeću"

Omaž

Koliko će me biti još ovde,
suviše malo, previše da bi me stalo,
u veće živote.

Koliko ću još sijati,
ovim ciljnim žarom, isprekidan parom,
i živote upijati.

Koliko sam određen,
suviše vezan, premalo stezan,
zaleđen.

Koliki je moj vek trajanja,
ko o njemu odlučuje, ko mi dane skraćuje,
u vremenu ostajanja.

A ja sam samo čovek,
koji obožava živeti oduvek, ponekad zauvek,
a za sam život, ne postoji lek.

Ana Kotaraš, inspirisana mladim, ugašenim životima...

Tajna

   Mislim da mislim.
Čovek je velika misterija, i pored svih činjenica koje znamo o njemu, on i dalje ume da nas demantuje, prevari, iznenadi, obrlati i obraduje. Svakako, svi imamo svoj početak, i svoj kraj.
A skrivena, kao najsvetija tajna, to je ta smrt.
Sama reč te preseče, sec, sec, kraj. Kako taj čovek, koji je pre samo sekundu bio živ, sada više nije?
Oh, ne shvatamo koliko nas mami da znamo, ali samo da znamo, ne da saznamo, kako ona zaista izgleda. Da li jako, jako zaboli tvoj kraj, ili bude bezbrižan, bezbrižniji od ženskog višestrukog vrhunca.
Mislim da nas sve ona već boli, nervira i sekira, jer, sama činjenica da ćemo svi jednom nestati, i ona teta sa crnom kosom, i onaj labud što se šepuri na vodi, i onaj deka koji gleda bezbrižno u zeleni proplanak, ono dete koje trči za loptom, i ona najlepša koja se od srca smeje, i ona beba, koja je upravo zaplakala. Svi ćemo završiti svoju lekciju (život koji nam je dodeljen), i nestaćemo, a verovatno ćemo tek tada početi.
One ljude koji vole svet, život, svoj život, boli saznanje što će to jednoga dana prestati i nestati. Pogotovo smara to, što ćemo se odvojiti od dragih ljudi, kada umremo. Odvratno.
Ne, znam da ćemo svi saznati tu tajnu, kakav je život, posle smrti. Postoji li, ta svetlost, o kojoj su neki pričali.

Oni su tu, svi naši pokojni, svi tuđi pokojni. Javljaju nam se, kada im je to želja. Preko pesme, promaje, uzdaha, sna... Tu su da nas podsete da vredi, da vredi živeti, voleti, stvarati, i bojati se, jer to je taj put.
U poslednje vreme, mnogo ''velikih'' je otišlo, glumac Dragan Nikolić, sjajni, višestruki David Bowie, a  upravo danas, i glumac Marinko Madzgalj.
Jel se to neko sivilo svilo nad našim umetnicima, pa nam ih krade?
Ne, mislim da je to svetlost, koja ih obasjava još više, i govori im ''hvala'', za sve što su uradili za nas, za svaku suzu, svaki osmeh, svaki bol u stomaku, nakon iscrpnog cerekanja...
Hvala im, i slava im.
Ostaće zauvek tu, i nikada nas neće napustiti, sve dok poslednji zrak sunca, ne ubije ovu našu planetu-zemlju.
Do tada živimo.

Ankisozno odrastanje

  Svaka osoba na ovom svetu, je preživela neki vid traume. Gubitak voljene osobe, saobraćajnu nezgodu, fizički napad, psihičko maltretiranje, i svaka osoba se sa time nosi, na svoj način. Neko se nasmeje, neko utrne, neko zaplače, neko se zatvori u sebe...Svako ima svoj okidač, on i off, zavisi kakva ti je ''žica'', kojom si opkoljen.
   Prvu traumu sam doživela, 2006. godine, kada mi je iznenada preminuo deka. Da, pomislićete, deda ko deda, naživeo se, e pa moj deka se nije naživeo, a nije se ni nauživao. Otišao je iznenada, i sa njim poveo sve naše nedočekane, zajedničke dane. On je bio moj deka-drugar, čovek koji je uvek bio blag, nasmejan, pozitivan...Ali, otišao je, i zauvek ću mu biti zahvalna što je bio deo mog života, što je, baš on, bio moj deka.
    Druga trauma je usledila dve godine kasnije. Imala sam operaciju slepog creva. Ali, ne običnu operaciju, bila sam hitno operisana jer mi je slepo crevo bilo puklo.
Iz ove situacije sam izašla hrabrija, borbenija, odlučnija i sposobnija. Jeste, bez apendiksa, ali zdravija, vitalnija, i vidno mršavija. Ova trauma je bila ''dobra'' trauma, jer mi je pružila ''vetar u leđa'', pokazujući mi, kako malo treba da te više nema. Naučila me je da više volim sebe, poštujem i volim ljude, a najviše sam naučila, koliko je život jedna predivna lekcija iskustava.
    Treća trauma, od koje, još uvek imam gorak ukus u ustima je,  došla dve godne nakon prethodne. Po principu 2-2-2, na svake dve godine, spucala bi me po jedna trauma.
2010. godine je iznenada preminula moja baka. Opet ćete pomisliti, baka ko baka, naživela se. Ne, ni ona se nije naživela, još uvek nam je svima bila potrebna, ali...Sigurna sam da je, gubitak nje, bio okidač za sva moja sadašnja stanja. Anksioznost, blagi napadi panike, iracionalni strahovi...Probudilo se u meni, sve što tišti, plaši i ne dozvoljava ti da živiš normalno.
I svi mi to sklanjamo ''pod tepih'', pravimo se da će proći, kad gle čuda, ono ne prolazi, već postaje sve gore i gore. Bukvalno, ne podnosim kada sam napolju, sem kada sam u gradu gde ima puno ljudi. Ne volim kada sam sama na otvorenom, uvek žurim, bežim od nečega. Iracionalne strahove sam povezala sa psima, pa sam nagruvala strah od velikih kuca. A nije da ne volim životinje, ja ih obožavam, ali jedne mračne noći u Leštanama, otvorio se čep moje podsvesti, i unutra sam ugurala strah od jednog velikog rotvajlera, koji se te noći motao oko mene i mog dečka, sadašnjeg verenika.
Od tada, svi veliki psi mi predstavljaju potencijalnu opasnost. Zatim sam počela da radim sa mojima, naša štamparija se nalazi u našem garažnom prostoru. Nisam imala potrebe da se krećem, i nakon 6 godina, moj strah je postao moj najveći neprijatelj.
Upravo sam se malopre, naljutila na samu sebe jer, gledala sam fotografiju na kojoj se bezbrižno smešim, i imam naivnih 18 godina. Pobesnela sam, jer nisam ista osoba sa te fotografije. Nisam bezbrižna, opuštena, zaboravila sam kako je to ići bez straha, razmišljati o običnim stvarima, bez opterećenja, a kamoli straha od velikih pasa.
Slomilo me je to. Najgore je biti toliko ljut na sebe, osećati se nemoćno, kao da si u klopci sopstvenih misli. Izmore te iracionalni strahovi, izmori te da se stalno skrivaš, zaklanjaš, sklanjaš. Jedino osobe koje su imale iskustva sa takvim osećajem bezmoći, znaju kako se trenutno osećam. Samoj sebi sam najgori neprijatelj, i sve se nalazi tu, u mojoj glavi.
A onda mi je prošlo kroz glavu, kako to jesam i dalje ja, malo starija, sa više iskustva, zrelija, uplašenija, ali opet JA.
Uskoro treba da započnem zajednički život sa verenikom, i imam ogormnu želju da svoju traumu izbacim, iskorenim, jer u suprotnom, biću jako naporna, i samoj sebi a kamoli njemu.
Sve je lakše napisati, poželeti, ali trebalo bi i u praksi da se okušam. Znam da će prvih par puta biti teško, ali verujem u sebe, u onu TND koja se smešila i bila bezbrižno srećna, psi su nam najbolji prijatelji, biću ponovo ona stara-nova ja.
Samo treba napraviti prvi korak.
Zar svako odrastanje nije pomalo anksiozno?
Pisaću i dalje.

''JA mogu, JA hoću, JA uspeću''

''The Danish Girl''-film o transorodnoj osobi

   Konkretno, nisam pisala o ovogodišnjoj dodeli Oskara.

Možda mi ta tema ne bi ni pala na pamet, da nisam preksinoć odgledala film ''The Danish Girl''. Glavni glumac tog filma, Eddie Radmayne, je takođe bio nominovan za Oskara, za glavnu mušku ulogu, ali, očigledno da nije imao šanse pored Leonarda Di Capria, koji već godinama očekuje da osvoji tu prestižnu nagradu.

Leonarda smatram veoma odgovornim, harizmatičnim, energičnim glumcem, takođe, nikako ne možemo da osporimo ni njegov seksipil, koji je nadogradio njegov dečački izgled, iliti baby face. Elem, smatram, nakon odgledanog filma: ''The Danish Girl'', da je Eddie i više nego zaslužio još jednog Oskara. To je glumac prema kome sam ja, lično, imala averziju, jer njegov fizički izgled, oskudan glas nisu me privlačili, niti sam imala želju da gledam njegove filmove, sve dok nije snimio ''The Theory of Everything'', gde me je oduvao. 

Ove godine sam i ja navijala za Lea, hajde više neka i on dobije tu nagradu, iako smatram, da ju je dobio zbog zbira svojih uloga, a ne samo zbog ove u ''The Revenant''. Ali, kada sam odgledala film u kojem je Eddie, ne dočarao, već preživeo život jedne transorodne osobe, mogla sam samo da mislim o tome koliku je grešku napravila Akademija, jer film je prvenstveno rađen po istinitoj priči, tema filma je jedna izuzetna, stroga, tragična tema, koju naše društvo očigledno zaobilazi, a glavni glumac i glumica su toliko briljirali, da sam uživala u njihovom najiskrenijem performansu.

Čemu onda ta nepravda? 

   Transorodne osobe užasno pate, zamislite koliko je strašna činjenica, kada shvatite da ste u pogrešnom telu, koje ne možete tek tako da promenite! Užas, tuga, i sve one najgore misli i želje vam se vrzmaju po glavi. Oni čak i sanjaju kao druga osoba, to je nezamisliva stvar. Mislim da se to dešava jako jakim osobama, kojima je taj zadatak dat na ovoj našoj zemlji. 

Žao mi je, što film nije postigao veće interesovanje i što nije pokupio više nagrada, jer je izuzetna sama priča o prvoj osobi koja je prošla kroz promenu pola, na jedan najriskantniji, najteži, ali ujedno i najlepši način, jer iako je, Lili Elbe rođena kao muško-poznati slikar, Einar Wegener, na kraju je na bolje mesto otišla kao žena, kao Lili Elbe. Predivna žena, nasmejana, zadovoljna, a najviše hrabra. Ta želja je bila jača od straha od moguće, neizvesne smrti. 

Transorodnim ljudima je Lili zvezda vodilja, zvezda uzdanica, i pokazatelj da se snovi ostvaraju. U današnje vreme je medicina toliko napredovala, da današnje transorodne osobe mogu biti potpuno sigurne u ishod operacije promene pola, ali opet treba reći jedno ogromno: ''HVALA'', osobama koje su živele u nekom dalekom dobu, kada je rizik bila jedina mogućnost, a najveća potreba.

Zato, smatram i tvrdim, da je Eddie trebao da osvoji Oskara, jer je bio izvanredan u svom izvođenju i oslikavanju ove nesvakidašnje osobe, i svi oni koji nisu pogledali film: ''The Danish Girl'', trebalo bi to da urade.

Spremite svoje maramice, srce i razumevanje, za jednu avanturu koja nije bila nimalo laka, a zaista se i dogodila. 

Hvala svima koji su učestvovali u realizaciji ovog filma i priču dočarali toliko, da svi možemo da osetimo i doživimo psihičku i fizičku bol, jedne transorodne osobe, u ovom slučaju Lili Elbe.

Hvala Lili...

''JA mogu, JA hoću, JA uspeću"

8 mart prestupne nam godine

JA-mogu,
JA-hoću,
JA-uspeću.

Drage moje dame,

toliko smo snažna bića, a u isti mah, ranjiva, nesigurna, uplašena...Zato, onaj muški zagrljaj leči.
Upravljajte vašim životom, samo vi držite to kormilo u nežnim šakama, i zaista možete sve!
Da usmerite vaš brod ka severu ili ka jugu, vi imate tu moć, vi imate taj dar i tu sposobnost.
Pa, vi ste majke, supruge, sestre, tetke, ujne, strine, unuke, bake, vi ste toliko sposobne, obazrive, emotivne, i možete da uradite užasno mnogo stvari u jednom danu, ali....
Isto tako možete da potonete, da izgubite kurs, da se nađete pod rukama bezosećajnog čoveka, zato ja ovaj dan i ovaj tekst posvećujem ženama koje su žrtve nasilja, bilo fizičkog, bilo psihičkog.
Izdićete se iz pepela, feniksi naši, bićete opet nasmejane.

Borba protiv nasilja nad ženama ne prestaje! Ako priimetiš bilo kakav vid nasilja-prijavi ga, ako ti lupi šamar jer je bio iznerviran-prijavi ga, ako te istuče i kaže da neće više nikada-prijavi ga! Prijavi ga!
Skupi hrabrost, budi jaka žena.

Zar je bitan datum?
Živele žene.

Apsolutni kliše

   Kada počnete da pišete knjigu, prvo što pomislite je -zabava-, stvarate jedan novi svet, vaš svet, za koji niko, na kraju krajeva, ne mora da zna. I tu počinje sve, u tvom mozgu, kroz tvoja pluća stiže se do srca, koje piše svaku reč.
Mnogo sam pisala u životu, odmalena sam sklapala, tražila, piskarala, upijala, istraživala, rasla i konačno sam uspela da sagradim jednu divnu, toplu priču, onako izistinsku, od početka do kraja.
Priča se sama ispričala, kako volim da kažem, jer nisam imala ni imena likova, niti radnju romana kada sam krenula da je pišem. Nizali su se događaji, Anđelija (glavna junakinja romana), mi je verno pričala sve ono što ju je mučilo i kroz šta je prolazila, a ja sam joj potpuno verovala, znala sam da će me odvesti u jednu pravu beogradsku mladost.
Moj ''Apsolutni kliše'' se stvorio još 2012. godine, ali mogu reći da se rodio na Dan zaljubljenih 2016. godine, i ne postoji nikakva skrivena poruka u tome, naprotiv, to je -sudbina-.
Imenu je ''kumovao'' moj brat, tebrica-torbica, i hvala ti buraz, zato što smo tako spontano došli do tog savršenog naziva, i što si verovao u njegovu moć.
Verujem u moju knjigu, verujem u njenu iskrenost i emociju, jer sve to što u njoj piše sam ja, i dajem vam se cela.
Uskoro će biti izdat i naćiće se u prodaji.
Tu neću stati, Srbija će tek upoznati pravu Anu Kotaraš, jer pisanjem mogu sve.
Volim vas

Moja draga Jelena, moje malo, mi je poslala ovu fotografiju nakon pročitanje knjige. Hvala, srećo moja <3

Moja Bika i njena fotografija nakon pročitane knjige. Hvala puno, Biko moja, hvala na svim rečima i podršci. <3

Moja Tix, koja se opušta uz ''Apsolutni kliše'', po drugi put, i uživa u nedeljnom popodnevu. Hvala mačkice moja, na podršci i želji za čitanjem mojih romana. <3

***Preponosna sam na sve vas, hvala vam što se strpljivo verovali u mene, i mada znam da ste gubili veru da ću ikada odštampati prvi primerak mog romana, evo, on je napokon tu. 

A posebno hvala tebi, ljubavi, jer svakim tvojim osmehom, uzdahom, zagrljajem, bliža sam novim inspiracijama i upoznajem istinsku ljubav, merim dokle ona može da ide...***

Beskrajno te volim, Nikola.

Tvoja (i vaša), Ana

,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"

Tvoja, oduvek i zauvek

,,Moje mirišljavo sunce,
niko ne zna kako mirišeš mi,
i kako mirišem ti.
Niko ne zna koliko spretan si,
i sa kolikom toplinom zračiš mi.

Ja ne upoznah sličnije sunce,
ni miris, ni hod,
koliko je, već, tvoja duša
ista mojoj,
kao beton i pod.

I gluposti, ne postoji rođenije poređenje,
tvog sunčevog neba,
 i oblaka, nebeskog mog,
od ovog osećanja koje raste u meni,
i zauvek veže svevišnji svod."

Ana Kotaraš

Zavirite, i pročitajte početak moje prve knjige

Ponedeljak, 12. oktobar, moj stan

,,Užurbano bacam stvari na pod. Teksas pantalone, majice raznih boja i dezena, zelena košulja. Bože, zelena košulja!? Zar je nisam poklonila Tanji prošlog leta, kada me je molila da joj je pozajmim za izlazak? Nije važno, skloniću je sa strane, pa ću je pitati. Sada moram da obavim druge stvari.

Tražim svoje braon pantalone od tvida, bež bluzu, inače jednu od omiljenih, i tamno braon torbu. Ostalo mi je još samo dva sata za spremanje. Žurim na posao, danas mi je prvi dan, a ja sam neorganizovana kao i uvek. Šta ću, kada volim dugo da spavam.

Sinoć sam izašla sa devojkama na ''kinesku“, a posle toga na kubanski ples. Nezamislivi sklop, igrati Rumbu, dok ti u stomaku piletina, sa gorko-kiselim sosom, igra Šafi ples. Napokon sam pronašla pantalone, bile su iza moje Lazy bag fotelje, moje divne lepotice. Obožavam da se sklupčam na njoj, pa da čitam razna dela i pijuckam crno vino, iz plastične čaše. Nakon koje kapljice više, nespretna sam pri ustajanju sa moje Lazy bag foteljice, što samo potvrđuje ogroman broj polupanih elegantnih, staklenih čaša za vino. Znate one fine vinske čaše, koje uglavnom viđamo u raznim in serijama, i in filmovima. Široke, divne, koje junakinje tih serija i filmova, jedva drže svojim račvastim prstima. E pa, moji prsti su u obliku ćevapčića, ne zahvataju dovoljni deo takve čaše, i zato sve one završe u parčićima, kraseći moju kantu za otpatke.

Na brzinu sam se istuširala, ako se izuzme činjenica da sam morala da se brijem, a da mi noge i dalje podsećaju na mušku bradicu staru dva dana, shvatićete koliko sam ažurna. Gledam na sat, još 45 minuta. Brzo oblačim jaknu, jednom rukom se šminkam, dok drugom tražim ključeve od stana. Otkad se Jovan iselio (moj bivši dečko-kreten), zaboravljam ključeve gde god stignem, jer je jelte, moj ex dečkić o svemu tome vodio računa. O ključevima, zalivanju cveća (od kog sada nema ni traga, ni mirisa), o toalet papiru, potrebnim stvarima za kuću, a kada sam saznala da i stanarku, iz stana iznad mog, takođe uslužuje na, hm poseban način, shvatila sam da mi više ne treba njegovo ''partnerstvo''. Iselio se dok sam rekla keks, i sada je u stanu iznad mog, ali ne i na meni.

Kada sam po treći put proverila sadržaj svoje torbe, shvatila sam da je krajnje vreme da pođem. Očešljala sam kosu, stavila jednu od svetlo zelenih Orbit žvaka u usta, i krenula u nove pobede. Poraz ovoga puta, nije dolazio u obzir.''

Deluje obično, zar ne? Tek kasnije sledi ozbiljan zaplet. Stay tuned.

Pljuvanje po porudžbini

  Pre dve godine, sarađivala sam sa jednom ženom iz inostranstva. Želela je da odštampa knjigu. Danonoćno smo se dopisivale preko fb-a, pokušavala sam da joj objasnim šta je izdavanje, šta je to CIP, a šta ISBN. Neuspešno, činilo mi se da je ta više kura*a popu*ila, nego što je knjiga pročitala. Neka kvazi, ex šatorska pevačica, nemam pojma ni ja. Takve pesme ni ne slušam.
Tada sam bila presrećna što sam čitavih mesec dana, a možda i duže, bila posvećena njenoj glupoj knjizi pesama, bolje da sam na svojoj radila, ali eto...Dete, svako uči na svojim greškama, nema šta. I napokon smo našle zajednički jezik, knjiga je bila gotova, moj posao je bio završen.
Čupava kokoška, je zatim upala u neke probleme sa mojima, koji se mene nisu ticali. Javno je ispljuvala naš rad (bez imena, naravno), ne shvatajući, jadna i tupava, da je sebe proglasila glupom, napisavši taj isti tekst. Kažem vam ja, više kur*aca, nego knjiga.
To je bilo pre tačno godinu dana, kada sam prvi put pročitala šta je napisala. Sada sam opet to uradila, i sve me, znate, steže u grudima, jer celu sam joj sebe dala u tom poslu, al matora ne voli žene, ne voli liz-guz, već samo u guz, verovatno.
Tako da, pljujem te glupava ženo, pljujem te, ali ti i opraštam, jer podučila si me vrlo važnu lekciju: ,,Ne daj sebe drugome, ne daj sebe za druga dela, daj sebe samo sebi i svome delu".
Mi i dalje štampamo, hvala Bogu, a ja, ponovo pišem, hvala dragom Bogu. Nećeš me zaustaviti ni ti, ni tvoj glupavi tekst, zapravo, hvala ti na njemu, sponzorušo matora. Ja imam ceo svet i svoju porodicu, a ti... Knjigu, koju sam ti ja iskrojila, da liči na delo.
P.S. nepravdu ne podnosim, a tek kada je meni učinjena, tada nemam kočnicu.

O ovome razmišljam ovih dana, nakon praznika

,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"