Ljubav na prvi pogled

   U današnje vreme, vlada sistem ''podmetanja nogu'', saplitanje, sabotiranje, spletkarenje.
Koliko su ljudi danas spremni da idu, gaze, grabe, da bi došli do cilja? U sledećim pasusima, na intrigantna pitanja, odgovoriće vam, Milena Rav.

TND: ''Milena, Vi ste jedna jako uspešna, ostvarena žena. Koliko je vaš put bio trnovit, a koliko posut zvezdanom prašinom?''

Milena: ''Moj put jeste bio veoma trnovit, ispreplitan raznim ljudima, situacijama, neprilikama, ali ja sam iz svake borbe, izašla jača i zadovoljnija."

TND: ''Koliko u današnje vreme, ima sabotaže, nameštanja, kada pričamo o javnom poslu, u kojem ste Vi jako uspešni."

Milena: ''Uh, zaista dosta. Tu ima laži, prevara, kamenovanja, smeštanja, svega i svačega. Zaista je ogromna konkurencija, i ljudi su željni pažnje, posla, a naravno, i novca. Njemu težimo svi.''

TND: ''Da li ste nekada nekome smestili?''

Milena: ''Naravno. Drugačije ne bih uspela da budem tu gde jesam. Zaboga...''

TND: ''Ne osećate grižu savest, mirno spavate noću?''

Milena: ''Da, a zašto ne bih? Još kada se pokrijem svilenim čaršavom, zaboravim na sve.''

TND: ''Smatrate da je to ključ sreće, svrha vašeg života?''

Milena: ''Kakvo je to pitanje? Naravno da jeste. Sposobna sam, vredna,  svojim radom sam zaradila svaki dinar, koji trošim na stvari koje me čine srećnom. To je prosta matematika.''

TND: ''Pošteno ste zaradili taj novac?"

Milena: ''Da."

TND: ''Da li ste udati?"

Milena: "Da, užasno volim svog supruga."

TND: "Čime se on bavi?"

Milena: "Um, on je pred penzijom, ali beneficiran mu je radni staž. Nije toliko stariji od mene. On je biznismen."

TND: " Biznismen sa benificiranim radnim stažom? Ne razumem..."

Milena: "Ne bih o njemu, on ne voli da o njemu pričam. Poljubac, bubili."

TND: ''Gde ste se upoznali?"

Milena: "A to je stara priča. Upoznao nas je moj bivši menadžer, koji je zajedno sa mnom svirao. Bubili je tada bio oženjen, ali to je bila ljubav na prvi pogled."

TND: "Mislite, novčanik?"

Milena: "Molim, nisam Vas razumela...?"

TND: "Ništa, ništa. Znači, odmah ste se zaljubili jedno u drugo. Kako je na to reagovala njegova žena, i dvoje maloletne dece?"

Milena: "Bože, to zaista morate nju da pitate. To nije bila moja obaveza, da brinem o njihovim osećanjima."

TND: "Hoćete reći, ''cilj ne bira sredstva"?''

Milena: "Da, kako god. Sada smo dve godine u braku, i obožavamo se."

TND: ''Planirate li porodicu?"

Milena: "Naravno da ne, usresređena sam na svoju karijeru. Ona mi je prioritet."

TND: "Jel "bubili" to podržava?"

Milena: "Naravno, on je moj menadžer, moj suprug i moja desna ruka."

TND: "Jeste li Vi, Milena, zadovoljni vašim životom?"

Milena: "Naravno, oduvek sam želela da se bavim muzikom, i sada sam veoma uspešna u tome."

TND: "Koliko dugo ste radili na karijeri pevačice?"

Milena: "Ceo svoj život. Od jedne osobe do druge, nisam razmišljala o posledicama, grabila sam samo napred, i sada sam ono što sam oduvek želela da budem."

TND: "Bubilina žena?"

Milena: "Pored ostalog."

TND: "Hvala što ste odgovarali na moja pitanja. Želim vam svu sreću."

Milena: "Hvala tebi, što si me pozvala. Devojke, čitajte blog: "Tvoja najbolja drugarica", jer zaista je the best!"

   Neko će podmetnuti nogu, da bi prvi stao u red, u prepunoj prodavnici, neko će da juri s jednog kraja grada, na drugi, samo da bi kupio jedan mali konektor, koji će mu se ponovo pokvariti, dok mu se žena porađa. Koliko nas je spremno da žrtvuje deo sebe, zarad cilja? Zarad novca.
Živimo u svetu, u kom se lako zažmuri na jedno oko, otkopča se šlic, lagano se skinu gaćice.
Plaši me, koliko inat, srdžba, motiv, želja za bogatstvom, statusom, vodi ljude ka apokalipsi laži i dvoličnih osoba.
A možda je ovaj zeleni svet, oduvek tako funkcionisao?
Samo sam ja jedna, demotivisana duša.

"JA mogu, JA hoću, JA uspeću"

Omaž

Koliko će me biti još ovde,
suviše malo, previše da bi me stalo,
u veće živote.

Koliko ću još sijati,
ovim ciljnim žarom, isprekidan parom,
i živote upijati.

Koliko sam određen,
suviše vezan, premalo stezan,
zaleđen.

Koliki je moj vek trajanja,
ko o njemu odlučuje, ko mi dane skraćuje,
u vremenu ostajanja.

A ja sam samo čovek,
koji obožava živeti oduvek, ponekad zauvek,
a za sam život, ne postoji lek.

Ana Kotaraš, inspirisana mladim, ugašenim životima...

Tajna

   Mislim da mislim.
Čovek je velika misterija, i pored svih činjenica koje znamo o njemu, on i dalje ume da nas demantuje, prevari, iznenadi, obrlati i obraduje. Svakako, svi imamo svoj početak, i svoj kraj.
A skrivena, kao najsvetija tajna, to je ta smrt.
Sama reč te preseče, sec, sec, kraj. Kako taj čovek, koji je pre samo sekundu bio živ, sada više nije?
Oh, ne shvatamo koliko nas mami da znamo, ali samo da znamo, ne da saznamo, kako ona zaista izgleda. Da li jako, jako zaboli tvoj kraj, ili bude bezbrižan, bezbrižniji od ženskog višestrukog vrhunca.
Mislim da nas sve ona već boli, nervira i sekira, jer, sama činjenica da ćemo svi jednom nestati, i ona teta sa crnom kosom, i onaj labud što se šepuri na vodi, i onaj deka koji gleda bezbrižno u zeleni proplanak, ono dete koje trči za loptom, i ona najlepša koja se od srca smeje, i ona beba, koja je upravo zaplakala. Svi ćemo završiti svoju lekciju (život koji nam je dodeljen), i nestaćemo, a verovatno ćemo tek tada početi.
One ljude koji vole svet, život, svoj život, boli saznanje što će to jednoga dana prestati i nestati. Pogotovo smara to, što ćemo se odvojiti od dragih ljudi, kada umremo. Odvratno.
Ne, znam da ćemo svi saznati tu tajnu, kakav je život, posle smrti. Postoji li, ta svetlost, o kojoj su neki pričali.

Oni su tu, svi naši pokojni, svi tuđi pokojni. Javljaju nam se, kada im je to želja. Preko pesme, promaje, uzdaha, sna... Tu su da nas podsete da vredi, da vredi živeti, voleti, stvarati, i bojati se, jer to je taj put.
U poslednje vreme, mnogo ''velikih'' je otišlo, glumac Dragan Nikolić, sjajni, višestruki David Bowie, a  upravo danas, i glumac Marinko Madzgalj.
Jel se to neko sivilo svilo nad našim umetnicima, pa nam ih krade?
Ne, mislim da je to svetlost, koja ih obasjava još više, i govori im ''hvala'', za sve što su uradili za nas, za svaku suzu, svaki osmeh, svaki bol u stomaku, nakon iscrpnog cerekanja...
Hvala im, i slava im.
Ostaće zauvek tu, i nikada nas neće napustiti, sve dok poslednji zrak sunca, ne ubije ovu našu planetu-zemlju.
Do tada živimo.

Ankisozno odrastanje

  Svaka osoba na ovom svetu, je preživela neki vid traume. Gubitak voljene osobe, saobraćajnu nezgodu, fizički napad, psihičko maltretiranje, i svaka osoba se sa time nosi, na svoj način. Neko se nasmeje, neko utrne, neko zaplače, neko se zatvori u sebe...Svako ima svoj okidač, on i off, zavisi kakva ti je ''žica'', kojom si opkoljen.
   Prvu traumu sam doživela, 2006. godine, kada mi je iznenada preminuo deka. Da, pomislićete, deda ko deda, naživeo se, e pa moj deka se nije naživeo, a nije se ni nauživao. Otišao je iznenada, i sa njim poveo sve naše nedočekane, zajedničke dane. On je bio moj deka-drugar, čovek koji je uvek bio blag, nasmejan, pozitivan...Ali, otišao je, i zauvek ću mu biti zahvalna što je bio deo mog života, što je, baš on, bio moj deka.
    Druga trauma je usledila dve godine kasnije. Imala sam operaciju slepog creva. Ali, ne običnu operaciju, bila sam hitno operisana jer mi je slepo crevo bilo puklo.
Iz ove situacije sam izašla hrabrija, borbenija, odlučnija i sposobnija. Jeste, bez apendiksa, ali zdravija, vitalnija, i vidno mršavija. Ova trauma je bila ''dobra'' trauma, jer mi je pružila ''vetar u leđa'', pokazujući mi, kako malo treba da te više nema. Naučila me je da više volim sebe, poštujem i volim ljude, a najviše sam naučila, koliko je život jedna predivna lekcija iskustava.
    Treća trauma, od koje, još uvek imam gorak ukus u ustima je,  došla dve godne nakon prethodne. Po principu 2-2-2, na svake dve godine, spucala bi me po jedna trauma.
2010. godine je iznenada preminula moja baka. Opet ćete pomisliti, baka ko baka, naživela se. Ne, ni ona se nije naživela, još uvek nam je svima bila potrebna, ali...Sigurna sam da je, gubitak nje, bio okidač za sva moja sadašnja stanja. Anksioznost, blagi napadi panike, iracionalni strahovi...Probudilo se u meni, sve što tišti, plaši i ne dozvoljava ti da živiš normalno.
I svi mi to sklanjamo ''pod tepih'', pravimo se da će proći, kad gle čuda, ono ne prolazi, već postaje sve gore i gore. Bukvalno, ne podnosim kada sam napolju, sem kada sam u gradu gde ima puno ljudi. Ne volim kada sam sama na otvorenom, uvek žurim, bežim od nečega. Iracionalne strahove sam povezala sa psima, pa sam nagruvala strah od velikih kuca. A nije da ne volim životinje, ja ih obožavam, ali jedne mračne noći u Leštanama, otvorio se čep moje podsvesti, i unutra sam ugurala strah od jednog velikog rotvajlera, koji se te noći motao oko mene i mog dečka, sadašnjeg verenika.
Od tada, svi veliki psi mi predstavljaju potencijalnu opasnost. Zatim sam počela da radim sa mojima, naša štamparija se nalazi u našem garažnom prostoru. Nisam imala potrebe da se krećem, i nakon 6 godina, moj strah je postao moj najveći neprijatelj.
Upravo sam se malopre, naljutila na samu sebe jer, gledala sam fotografiju na kojoj se bezbrižno smešim, i imam naivnih 18 godina. Pobesnela sam, jer nisam ista osoba sa te fotografije. Nisam bezbrižna, opuštena, zaboravila sam kako je to ići bez straha, razmišljati o običnim stvarima, bez opterećenja, a kamoli straha od velikih pasa.
Slomilo me je to. Najgore je biti toliko ljut na sebe, osećati se nemoćno, kao da si u klopci sopstvenih misli. Izmore te iracionalni strahovi, izmori te da se stalno skrivaš, zaklanjaš, sklanjaš. Jedino osobe koje su imale iskustva sa takvim osećajem bezmoći, znaju kako se trenutno osećam. Samoj sebi sam najgori neprijatelj, i sve se nalazi tu, u mojoj glavi.
A onda mi je prošlo kroz glavu, kako to jesam i dalje ja, malo starija, sa više iskustva, zrelija, uplašenija, ali opet JA.
Uskoro treba da započnem zajednički život sa verenikom, i imam ogormnu želju da svoju traumu izbacim, iskorenim, jer u suprotnom, biću jako naporna, i samoj sebi a kamoli njemu.
Sve je lakše napisati, poželeti, ali trebalo bi i u praksi da se okušam. Znam da će prvih par puta biti teško, ali verujem u sebe, u onu TND koja se smešila i bila bezbrižno srećna, psi su nam najbolji prijatelji, biću ponovo ona stara-nova ja.
Samo treba napraviti prvi korak.
Zar svako odrastanje nije pomalo anksiozno?
Pisaću i dalje.

''JA mogu, JA hoću, JA uspeću''

''The Danish Girl''-film o transorodnoj osobi

   Konkretno, nisam pisala o ovogodišnjoj dodeli Oskara.

Možda mi ta tema ne bi ni pala na pamet, da nisam preksinoć odgledala film ''The Danish Girl''. Glavni glumac tog filma, Eddie Radmayne, je takođe bio nominovan za Oskara, za glavnu mušku ulogu, ali, očigledno da nije imao šanse pored Leonarda Di Capria, koji već godinama očekuje da osvoji tu prestižnu nagradu.

Leonarda smatram veoma odgovornim, harizmatičnim, energičnim glumcem, takođe, nikako ne možemo da osporimo ni njegov seksipil, koji je nadogradio njegov dečački izgled, iliti baby face. Elem, smatram, nakon odgledanog filma: ''The Danish Girl'', da je Eddie i više nego zaslužio još jednog Oskara. To je glumac prema kome sam ja, lično, imala averziju, jer njegov fizički izgled, oskudan glas nisu me privlačili, niti sam imala želju da gledam njegove filmove, sve dok nije snimio ''The Theory of Everything'', gde me je oduvao. 

Ove godine sam i ja navijala za Lea, hajde više neka i on dobije tu nagradu, iako smatram, da ju je dobio zbog zbira svojih uloga, a ne samo zbog ove u ''The Revenant''. Ali, kada sam odgledala film u kojem je Eddie, ne dočarao, već preživeo život jedne transorodne osobe, mogla sam samo da mislim o tome koliku je grešku napravila Akademija, jer film je prvenstveno rađen po istinitoj priči, tema filma je jedna izuzetna, stroga, tragična tema, koju naše društvo očigledno zaobilazi, a glavni glumac i glumica su toliko briljirali, da sam uživala u njihovom najiskrenijem performansu.

Čemu onda ta nepravda? 

   Transorodne osobe užasno pate, zamislite koliko je strašna činjenica, kada shvatite da ste u pogrešnom telu, koje ne možete tek tako da promenite! Užas, tuga, i sve one najgore misli i želje vam se vrzmaju po glavi. Oni čak i sanjaju kao druga osoba, to je nezamisliva stvar. Mislim da se to dešava jako jakim osobama, kojima je taj zadatak dat na ovoj našoj zemlji. 

Žao mi je, što film nije postigao veće interesovanje i što nije pokupio više nagrada, jer je izuzetna sama priča o prvoj osobi koja je prošla kroz promenu pola, na jedan najriskantniji, najteži, ali ujedno i najlepši način, jer iako je, Lili Elbe rođena kao muško-poznati slikar, Einar Wegener, na kraju je na bolje mesto otišla kao žena, kao Lili Elbe. Predivna žena, nasmejana, zadovoljna, a najviše hrabra. Ta želja je bila jača od straha od moguće, neizvesne smrti. 

Transorodnim ljudima je Lili zvezda vodilja, zvezda uzdanica, i pokazatelj da se snovi ostvaraju. U današnje vreme je medicina toliko napredovala, da današnje transorodne osobe mogu biti potpuno sigurne u ishod operacije promene pola, ali opet treba reći jedno ogromno: ''HVALA'', osobama koje su živele u nekom dalekom dobu, kada je rizik bila jedina mogućnost, a najveća potreba.

Zato, smatram i tvrdim, da je Eddie trebao da osvoji Oskara, jer je bio izvanredan u svom izvođenju i oslikavanju ove nesvakidašnje osobe, i svi oni koji nisu pogledali film: ''The Danish Girl'', trebalo bi to da urade.

Spremite svoje maramice, srce i razumevanje, za jednu avanturu koja nije bila nimalo laka, a zaista se i dogodila. 

Hvala svima koji su učestvovali u realizaciji ovog filma i priču dočarali toliko, da svi možemo da osetimo i doživimo psihičku i fizičku bol, jedne transorodne osobe, u ovom slučaju Lili Elbe.

Hvala Lili...

''JA mogu, JA hoću, JA uspeću"

8 mart prestupne nam godine

JA-mogu,
JA-hoću,
JA-uspeću.

Drage moje dame,

toliko smo snažna bića, a u isti mah, ranjiva, nesigurna, uplašena...Zato, onaj muški zagrljaj leči.
Upravljajte vašim životom, samo vi držite to kormilo u nežnim šakama, i zaista možete sve!
Da usmerite vaš brod ka severu ili ka jugu, vi imate tu moć, vi imate taj dar i tu sposobnost.
Pa, vi ste majke, supruge, sestre, tetke, ujne, strine, unuke, bake, vi ste toliko sposobne, obazrive, emotivne, i možete da uradite užasno mnogo stvari u jednom danu, ali....
Isto tako možete da potonete, da izgubite kurs, da se nađete pod rukama bezosećajnog čoveka, zato ja ovaj dan i ovaj tekst posvećujem ženama koje su žrtve nasilja, bilo fizičkog, bilo psihičkog.
Izdićete se iz pepela, feniksi naši, bićete opet nasmejane.

Borba protiv nasilja nad ženama ne prestaje! Ako priimetiš bilo kakav vid nasilja-prijavi ga, ako ti lupi šamar jer je bio iznerviran-prijavi ga, ako te istuče i kaže da neće više nikada-prijavi ga! Prijavi ga!
Skupi hrabrost, budi jaka žena.

Zar je bitan datum?
Živele žene.