Apsolutni kliše

   Kada počnete da pišete knjigu, prvo što pomislite je -zabava-, stvarate jedan novi svet, vaš svet, za koji niko, na kraju krajeva, ne mora da zna. I tu počinje sve, u tvom mozgu, kroz tvoja pluća stiže se do srca, koje piše svaku reč.
Mnogo sam pisala u životu, odmalena sam sklapala, tražila, piskarala, upijala, istraživala, rasla i konačno sam uspela da sagradim jednu divnu, toplu priču, onako izistinsku, od početka do kraja.
Priča se sama ispričala, kako volim da kažem, jer nisam imala ni imena likova, niti radnju romana kada sam krenula da je pišem. Nizali su se događaji, Anđelija (glavna junakinja romana), mi je verno pričala sve ono što ju je mučilo i kroz šta je prolazila, a ja sam joj potpuno verovala, znala sam da će me odvesti u jednu pravu beogradsku mladost.
Moj ''Apsolutni kliše'' se stvorio još 2012. godine, ali mogu reći da se rodio na Dan zaljubljenih 2016. godine, i ne postoji nikakva skrivena poruka u tome, naprotiv, to je -sudbina-.
Imenu je ''kumovao'' moj brat, tebrica-torbica, i hvala ti buraz, zato što smo tako spontano došli do tog savršenog naziva, i što si verovao u njegovu moć.
Verujem u moju knjigu, verujem u njenu iskrenost i emociju, jer sve to što u njoj piše sam ja, i dajem vam se cela.
Uskoro će biti izdat i naćiće se u prodaji.
Tu neću stati, Srbija će tek upoznati pravu Anu Kotaraš, jer pisanjem mogu sve.
Volim vas

Moja draga Jelena, moje malo, mi je poslala ovu fotografiju nakon pročitanje knjige. Hvala, srećo moja <3

Moja Bika i njena fotografija nakon pročitane knjige. Hvala puno, Biko moja, hvala na svim rečima i podršci. <3

Moja Tix, koja se opušta uz ''Apsolutni kliše'', po drugi put, i uživa u nedeljnom popodnevu. Hvala mačkice moja, na podršci i želji za čitanjem mojih romana. <3

***Preponosna sam na sve vas, hvala vam što se strpljivo verovali u mene, i mada znam da ste gubili veru da ću ikada odštampati prvi primerak mog romana, evo, on je napokon tu. 

A posebno hvala tebi, ljubavi, jer svakim tvojim osmehom, uzdahom, zagrljajem, bliža sam novim inspiracijama i upoznajem istinsku ljubav, merim dokle ona može da ide...***

Beskrajno te volim, Nikola.

Tvoja (i vaša), Ana

,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"

Tvoja, oduvek i zauvek

,,Moje mirišljavo sunce,
niko ne zna kako mirišeš mi,
i kako mirišem ti.
Niko ne zna koliko spretan si,
i sa kolikom toplinom zračiš mi.

Ja ne upoznah sličnije sunce,
ni miris, ni hod,
koliko je, već, tvoja duša
ista mojoj,
kao beton i pod.

I gluposti, ne postoji rođenije poređenje,
tvog sunčevog neba,
 i oblaka, nebeskog mog,
od ovog osećanja koje raste u meni,
i zauvek veže svevišnji svod."

Ana Kotaraš

Zavirite, i pročitajte početak moje prve knjige

Ponedeljak, 12. oktobar, moj stan

,,Užurbano bacam stvari na pod. Teksas pantalone, majice raznih boja i dezena, zelena košulja. Bože, zelena košulja!? Zar je nisam poklonila Tanji prošlog leta, kada me je molila da joj je pozajmim za izlazak? Nije važno, skloniću je sa strane, pa ću je pitati. Sada moram da obavim druge stvari.

Tražim svoje braon pantalone od tvida, bež bluzu, inače jednu od omiljenih, i tamno braon torbu. Ostalo mi je još samo dva sata za spremanje. Žurim na posao, danas mi je prvi dan, a ja sam neorganizovana kao i uvek. Šta ću, kada volim dugo da spavam.

Sinoć sam izašla sa devojkama na ''kinesku“, a posle toga na kubanski ples. Nezamislivi sklop, igrati Rumbu, dok ti u stomaku piletina, sa gorko-kiselim sosom, igra Šafi ples. Napokon sam pronašla pantalone, bile su iza moje Lazy bag fotelje, moje divne lepotice. Obožavam da se sklupčam na njoj, pa da čitam razna dela i pijuckam crno vino, iz plastične čaše. Nakon koje kapljice više, nespretna sam pri ustajanju sa moje Lazy bag foteljice, što samo potvrđuje ogroman broj polupanih elegantnih, staklenih čaša za vino. Znate one fine vinske čaše, koje uglavnom viđamo u raznim in serijama, i in filmovima. Široke, divne, koje junakinje tih serija i filmova, jedva drže svojim račvastim prstima. E pa, moji prsti su u obliku ćevapčića, ne zahvataju dovoljni deo takve čaše, i zato sve one završe u parčićima, kraseći moju kantu za otpatke.

Na brzinu sam se istuširala, ako se izuzme činjenica da sam morala da se brijem, a da mi noge i dalje podsećaju na mušku bradicu staru dva dana, shvatićete koliko sam ažurna. Gledam na sat, još 45 minuta. Brzo oblačim jaknu, jednom rukom se šminkam, dok drugom tražim ključeve od stana. Otkad se Jovan iselio (moj bivši dečko-kreten), zaboravljam ključeve gde god stignem, jer je jelte, moj ex dečkić o svemu tome vodio računa. O ključevima, zalivanju cveća (od kog sada nema ni traga, ni mirisa), o toalet papiru, potrebnim stvarima za kuću, a kada sam saznala da i stanarku, iz stana iznad mog, takođe uslužuje na, hm poseban način, shvatila sam da mi više ne treba njegovo ''partnerstvo''. Iselio se dok sam rekla keks, i sada je u stanu iznad mog, ali ne i na meni.

Kada sam po treći put proverila sadržaj svoje torbe, shvatila sam da je krajnje vreme da pođem. Očešljala sam kosu, stavila jednu od svetlo zelenih Orbit žvaka u usta, i krenula u nove pobede. Poraz ovoga puta, nije dolazio u obzir.''

Deluje obično, zar ne? Tek kasnije sledi ozbiljan zaplet. Stay tuned.

Pljuvanje po porudžbini

  Pre dve godine, sarađivala sam sa jednom ženom iz inostranstva. Želela je da odštampa knjigu. Danonoćno smo se dopisivale preko fb-a, pokušavala sam da joj objasnim šta je izdavanje, šta je to CIP, a šta ISBN. Neuspešno, činilo mi se da je ta više kura*a popu*ila, nego što je knjiga pročitala. Neka kvazi, ex šatorska pevačica, nemam pojma ni ja. Takve pesme ni ne slušam.
Tada sam bila presrećna što sam čitavih mesec dana, a možda i duže, bila posvećena njenoj glupoj knjizi pesama, bolje da sam na svojoj radila, ali eto...Dete, svako uči na svojim greškama, nema šta. I napokon smo našle zajednički jezik, knjiga je bila gotova, moj posao je bio završen.
Čupava kokoška, je zatim upala u neke probleme sa mojima, koji se mene nisu ticali. Javno je ispljuvala naš rad (bez imena, naravno), ne shvatajući, jadna i tupava, da je sebe proglasila glupom, napisavši taj isti tekst. Kažem vam ja, više kur*aca, nego knjiga.
To je bilo pre tačno godinu dana, kada sam prvi put pročitala šta je napisala. Sada sam opet to uradila, i sve me, znate, steže u grudima, jer celu sam joj sebe dala u tom poslu, al matora ne voli žene, ne voli liz-guz, već samo u guz, verovatno.
Tako da, pljujem te glupava ženo, pljujem te, ali ti i opraštam, jer podučila si me vrlo važnu lekciju: ,,Ne daj sebe drugome, ne daj sebe za druga dela, daj sebe samo sebi i svome delu".
Mi i dalje štampamo, hvala Bogu, a ja, ponovo pišem, hvala dragom Bogu. Nećeš me zaustaviti ni ti, ni tvoj glupavi tekst, zapravo, hvala ti na njemu, sponzorušo matora. Ja imam ceo svet i svoju porodicu, a ti... Knjigu, koju sam ti ja iskrojila, da liči na delo.
P.S. nepravdu ne podnosim, a tek kada je meni učinjena, tada nemam kočnicu.

O ovome razmišljam ovih dana, nakon praznika

,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"