Srbija i budućnost mladih

*O čemu maštaju male devojčice od ,,malih nogu", što se kaže?

Odmalena devojčice maštaju o braku i uče kako da spremaju obroke, od raznog zelenila, listova drveta, zemlje, peska,...

Uče kako da budu dobre supruge. Svaka devojčica je imala bar jednu ćelavu lutku, koju je hranila, previjala, pevala joj, uspavljivala je, i već tada smo počele da razvijamo čuveni ,,majčinski instikt". Imale smo muža, spremljen ručak i bebu, a šta su naši dragi dečaci imali?

Pištolje, kamione, automobile i uvek su bili u nekoj borbi, u nekom haosu, u nekoj frci, ispuštajući besni zvuk: ,,BRrrrmrrmmm". Toliko o razvijanju ,,očinskog instikta", i onda se mi bunimo zašto nismo na istim talasnim dužinama kada dođe vreme odrastanja i spremanja za zajednički život i brak. Ljutimo se na njih, ali moramo priznati da nji njima nije sve lagano i opušteno.

S' obzirom da živimo u zemlji koja je sve manja, siromašnija, puna bluda, droge, teško je započeti zajednički život. Teško nam je da pronađemo dobar posao i da izdržavamo jedno drugo. Još kada imate lenje roditelje koji ne žele da vam pomognu, onda ste u problemu. Onda ostajete on i ti, ili obrnuto, ili onako gej, ona i ona i on i on. Nebitno, ostajete sami u vrtlogu niskih plata, podstanarskih kirija i bez imalo nade da će biti bolje u ovoj našoj finoj, mlakoj državi.

Problem je što mi mladi želimo da radimo, zaista želimo da radimo za normalnu platu, realno radno vreme i dobrog gazdu (takvi su retki kao dragulji), ali ne možemo. Zato moramo da napustimo Srbiju. Teška srca, suznih očiju, moramo se odreći našeg tla i napustiti veliku familiju. Zbog para, sigurnosti i boljeg sutra, mnogi mladi napuštaju našu zemlju i odlaze.
Želim da stvorim porodicu sa mojim dragim, dugogodišnjim partnerom, želimo dete i želimo da se budimo jedno pored drugog dok nas sunce pozdravlja sa obećanog neba. Želim da se ušuškam pored njega i da se nogama dodirujemo i rastežemo, i da svako jutro bude naše. Naravno i svaka noć...

Ali, ne možemo. Ne još uvek. Njemu je ostala školarina koju treba da isplati, radi posao za minimalac, pritom se bori i pokušava da stvori ,,nešto". Mi smo od onih parova koji će morati sve sami i jedno s' drugim. Možda je tako slađe, možda nam je takva sudbina, ali svakako znam da će doći trenutak kada ću mu se zakleti na večnu ljubav i kada ću mu roditi dete, našu dugoočekivanu bebu, i pod čijim nebom budemo bili tada, bićemo zahvalni na svakoj prepreci, na svakoj suzi, na svakom bolu u grudima, jer smo naučili da ih pređemo i postanemo jači, složniji nakon toliko toga. 

Ne, mi svi želimo porodice i želimo da radimo u našoj zemlji, časna srpska reč, ali ne pod uslovom da osedimo u dvadesetim i da se pretplatimo na antidepresive ili da se predamo alkoholu i opijatima. Neka hvala, takva budućnost nije za nas. Zato možemo otići za boljim sutra, ali vratićemo ti se Srbijo, jednoga dana, jer u tebi se najlepše sanja.

Lajkujte moju stranicu na facebook-u, ako vam se sviđaju postovi: https://www.facebook.com/pages/Tvoja-Najbolja-Drugarica/433520430147271

i ne zaboravite:

,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"