Pesma za usnulu baku

   Danas sam otišla u crkvu da bih zapalila sveće za naše mrtve. Osetila sam toliki spokoj dok sam stajala u božijem vrtu, i tiho sam zaplakala dok me je njegova ruka tešila. I odjednom sam osetila olakšanje, On mi je govorio da je u redu, i da je sasvim u redu plakati za našima koji su nas napustili. Ali, morala sam da mu odgovorim, jer polovina sveća, koje sam upalila, bile su namenjene onima koji ni svoju mladost nisu doživeli, niti preživeli. Pa, me ta činjenica jako muči i boli, što odlaze naši mladi ljudi... ,,Gde ih vodiš i čemu sve to?", pitala sam ga.

Pomalo detinjasto pitanje za njega, toliko velikog i jakog. Opet je spustio njegovu ruku na moje rame i obećao mi da su svi oni dobro, da su bolje nego što su bili i da je to sasvim normalno, jednoga dana svako će napustiti svoju svest iliti ovaj svet.
Osetila sam mir u grudima, i suze na mom licu su bile nekako slabe, nedodirljive. Stajala sam sama, bez ikoga svoga, naslonjena na stub crkvenoga zida. Viorio je neki mili vetrić, a travu je prekrio veseli maslačak. Pitala sam ga još jednom za nju, zašto mi nije dato da još malo bude u mom životu, jer ipak i dalje mi je potrebna? Zagrlio me je svojim snažnim rukama, darujući mi njen zagrljaj. ,,Ona je uvek tu.", reče mi. Poverovala sam mu, i krenula sam kući. 

Gledajući neki prilog na internetu, u pozadini se čula naša pesma, jedna jedina naša. Pogledala sam u nebo, i poslala sam joj poljubac, jer znam da se kroz muziku javlja. Svima nama. Zaplakala sam, od sreće i tuge, u isti mah. Danas je Pobusani ponedeljak, a ujedno je i njen rodjendan, pa gde god da si, a znam da tu si, neka ti je srećan... Nikada te nećemo zaboraviti. 

Pesma za usnulu baku

I nikada neću zaboraviti,

sjaj tvojih očiju i miris tvojih obraza,

niti kosu crvenu, niti sliku tvoga odraza.

I nikada neću prestati da te spominjem,

i da objašnjavam ko si ti meni bila,

koliko sam te volela, koliko te volim

i koliko mi nedostaješ, kao čauri svila.

I uvek ću verovati da ćemo opet

iste pesme pevati,

na brdašcu nekom, negde dalekom,

a opet spretno blizu, jer opet, moraš da 

nas čuvaš.

I nikada neće prestati da boli,

i uvek ću biti ljubomorna,

baš kao i danas, na sve one srećne unuke

koje još uvek imaju svoju baku, svoju stenu jaku.

Poručujem im da ih čuvaju, da uživaju

u njihovom društvu, u njihovom glasu,

jer svi odlaze, svi umiru,

jednoga dana i konji prestaće da pasu.

Za tebe, 

od mene... S.R