Danas toliko kasnim sa postom da ni sama ne znam zašto ga kucam u 01.40h. o.O
Zvanično je petak 13, pa welcome! Dobrodošao, bolje nas zaobišao.
Moguće da sam sujeverna ili imam bag povodom tog zlog dana ali opet različiti fejlovi su mi se dešavali baš kada je taj haotični 13 padao u još haotičniji petak. Zato ovog Petka 13-og molim da bude fin i da me ostavi da svoj dan i svoje veče provedem po planu i programu. Hvala na razumevanju :*
Ovaj četvrtak sam provela sa drugaricom na duuuugom nesu. Ostale smo u kafiću Balance 6 sati. Ej, 6 sati, jedan nes po osobi i pregršt uspomena.
Ove godine nam je 10 godina od male mature (da, ja sam baba) i počinje dogovaranje oko proslave desetogodišnjice. Jako smo radosne obe (S i ja), da smo spremne da odmah danas odemo na to okupljanje. Spremne smo da smo spremne! :)
Toliko zabodemo u tom periodu odrastanja da jedva čekamo da uskočimo u štikle i da počnemo sa kupovinom cigareta i alkoholnog pića i još se dičimo kako nam ne traže ličnu kartu. Ej, toliko smo odrasli da nam ni lična ne treba. Nažalost, ne shvatamo da smo zaista srećni kada nas okupljaju obaveze od kojih nam se baš kosa diže na glavi i ti dosadni nastavnici kada ne bi postojali...
Baš zbog tih nastavnika ja se sada smešim, zbog tih domaćih zadataka, zbog tih 45-minuta i onih ostalih malih i velikih odmora. I nastavničinih kontrolnih zadataka i raznih šala na času i onog plavog i onog crnog... I one sa kikicama i one sa paž frizurom, zbog spoznavanja čitavog univerzuma u jednoj učionici i jedne tišine koliko i jedne buke i likovnog, i matiša i zbog toga što smo svi bili jednaki, isti iako to nismo shvatali niti smo znali sreću mirnog odrastanja. Nit daljine među decom i pakost počela je već sa našom generacijom, nažalost.
Zatim rekreativne pa ekskurzije i osam dugih i u isti mah kratkih godina deljenja kifle i perece. Deliti, shvatati i prihvatiti su stvari koja deca moraju naučiti. Voleti druge i prihvatiti druga i drugaricu kakvi jesu, sa mladežom na licu, sa viškom kilograma, sa ružnom frizurom, sa krivim zubima, sa krivim nogama, klempavim ušima... Prihvatite i volite.
Znate, naše su odeljenje razdvajali na tehničkom. To je bio jedan tužni čin jer sva ta ista lica su pre par minuta delila samnom istu prostoriju a sada nas deli zid.
Setite se, dragi moji, onog prolećnog mirisa na kraju školske godine i onog jesenjeg na početku naredne i tako zauvek. Setite se vaših drugova i drugarica koje ste svakodnevno viđali i sa njima odrastali u istoj učionici. Setite se...
Ta ista lica više ne razdvaja zid druge učionice već zrelost koja je razdvojila sve narode ovoga sveta. Zrelost i realnost.
*Ostanimo drugačiji sa dozom istog deteta u nama jer samo tako ćemo prepoznati jedne druge i u starosti.
Hvala na vašem vremenu i ne zaboravite
,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"
Нема коментара:
Постави коментар