A ti prkosni dečače čije ime u snovima dozivam, čiju tršavu kosu mrsim među nežnim prstima dok se sunce pojavljuje zureći pravo u moje lice. Ti, koji si me tako bezobrazno zaveo da poverujem u sve, u ono sve koje ne postoji. Ti, čiji poljubac me može ubiti ne sluteći da zadnji dah mi donose. Ti sa jednim manjim okom koje me ponosno odmerava grabeći uglove mojih oblina dok nas požuda opkoljava sa onih dalekosežnih područja. Aha, znaš ti sa kojih.
Kako si mogao da me toliko zavoliš, kako si mogao da te toliko zavolim pa da mi svaki jutarnji uzdah miriše na tebe, na nas.
Odakle ti pravo da mi oduzmeš ono osnovno, slobodu kretanja, slobodu življenja, ti prkosni dečače sa Kalemegdana. Odakle ti pravo da me pronađeš i zarobiš, zauvek. U tvom naručju da pronađem spokoj majčine utrobe dok mi na uvo šapućeš uspavanku ljubavi.
Zašto najdraži, zašto još uvek svaka noć nije naša? Dokle da čekam odrastanje tvoje, prkosni dečače, dok nam noći odnose godine...
Ti, koji si moje sve u mojem ništa, tebi poklanjam sve. I dušu i telo i ono što imam a tek ono što nemam, znaš li tvoje je! Sve je tvoje, zar ne vidiš?
I onaj bes koji izazoveš kod mene, ljubavni je. Volim tvoj osmeh dečače, kad se nasmeješ srušiš svaku ružnu nit o tebi koju sam možda gajila. Osmeh belih zuba i najslađi med koji tvoje usne oblikuje, obliku života mog.
Ko te je poslao meni?
Ko god da je, neka srećan je! Jer zbog tebe imam krila nebeska i zbog tebe imam strah malenog miša.
Imajući tebe, imam sebe.
Zauvek, tvoja Ana
Kako si mogao da me toliko zavoliš, kako si mogao da te toliko zavolim pa da mi svaki jutarnji uzdah miriše na tebe, na nas.
Odakle ti pravo da mi oduzmeš ono osnovno, slobodu kretanja, slobodu življenja, ti prkosni dečače sa Kalemegdana. Odakle ti pravo da me pronađeš i zarobiš, zauvek. U tvom naručju da pronađem spokoj majčine utrobe dok mi na uvo šapućeš uspavanku ljubavi.
Zašto najdraži, zašto još uvek svaka noć nije naša? Dokle da čekam odrastanje tvoje, prkosni dečače, dok nam noći odnose godine...
Ti, koji si moje sve u mojem ništa, tebi poklanjam sve. I dušu i telo i ono što imam a tek ono što nemam, znaš li tvoje je! Sve je tvoje, zar ne vidiš?
I onaj bes koji izazoveš kod mene, ljubavni je. Volim tvoj osmeh dečače, kad se nasmeješ srušiš svaku ružnu nit o tebi koju sam možda gajila. Osmeh belih zuba i najslađi med koji tvoje usne oblikuje, obliku života mog.
Ko te je poslao meni?
Ko god da je, neka srećan je! Jer zbog tebe imam krila nebeska i zbog tebe imam strah malenog miša.
Imajući tebe, imam sebe.
Zauvek, tvoja Ana
Нема коментара:
Постави коментар