Belo jutro. Jedva otvaram oči, kapci su mi slepljeni od sinoćnih suza. Oseća se hladonoća u maloj sobi koja više liči na zatvor nego na dečiju sobu.
Ko se beše drao? Otac, da, na mamu zato što je zakasnila iz prodavnice. Kako mama može da zakasni iz prodavnice, kada je to nepredvidiva stvar. Možda ima više ljudi koji kupuju različite namirnice ili je mama jednostavno polako šetala ulicom, možda je želela da pobegne od njega, od nas.
Ako me mama ostavi, ja ću poludeti, ja ne smem ostati sa njim! Čujem neke korake, bolje da se pravim da spavam jer ako je on, sigurno dolazi na jutarnju gimnastiku. Ja ću glumeti koš dok će me on gađati različitim predmetima koje bude pronašao na podu ili na metalnom stolu. Prekrio sam se tananim ćebetom preko glave, samo mi se teme razaznaje. Neko je otvorio vrata, jedva dišem i srce mi ubrzano kuca dok se telo grči samo od sebe.
Tišina. Neko stoji i posmatra me, osećam to. Odjednom, trasak, bam! Vrti mi se u glavi dok pokušavam da shvatim šta se desilo.
Teška muška ruka me otkriva i baca moj štit na zemlju.
,,Nemoj tatice, molim te!", derem se dok se suze kotrljaju niz lice.
,,Ko je tatica, je li mekušucu jedan nezahvalni!? Rekao sam ti ko sam ja za tebe! Komandant, komandat ove naše male vojne brigade. A sada mi kaži gde je ona?" Gleda me pravo u oči i imam osećaj da će me progutati ako nešto kažem.
,,Ko?", jedva izgovaram, cure mi bale koje se mešaju sa suzama.Već znam šta mi sledi a ne mogu ništa da učinim da to sprečim. Ja sam samo jedan mali dečak koji se tek upisao u drugi razred osnovne škole. Voleo bih da mogu slobodno da crtam u svesku i radim domaći, a kada sam sit i kada odradim svoje obaveze, voleo bih da izađem napolje da se igram sa mojim drugarima.
Sledeći je šamar na redu, ne šamar, to je ljudi moji, šamarčina!
,,Ko? Kako ko, govno malo smrdljivo. Majka tvoja! Gde je kurvetina, odgovori?!" Primećujem ludilo u njegovim očima, ne zna ko sam a ne zna ni ko je on. Ja sam samo krivac, krivac zato što je mama otišla. Ja je razumem, i ja bih otišao da nisam ovoliko mali.
,,Ne znam, tata, zaista ne znam." Ležim i grcam na malom krevetu sive boje. Podigao sam ruke, želeći da se odbranim od njegovih udaraca ali svaki udarac je pronašao put moje glave i mojih obraza. Krv mi curi iz nosa dok mi u glavi odzvanja, srce mi je hiljaditi put slomljeno.
,,Nisam tata već komandat! Zapamti već jednom, gluperdo. Znaš ti šta je rat? Jel znaš, pitam te? Nemaš ti pojma, nisi se ni rodio dok sam ja ovim rukama, vidi, ovim rukama branio otadžbinu i šta mi je hvala?! Gde je kurva, sa kim je otišla?!" Pljas. Još jedan u nizu, ne osećam glavu, sada sam malo telo bez nje.
,,Ne znam komandate! Nisam je video, molim te prestani." Gubim glas i nestajem. Udarci ne prestaju, kao ni njegova vika.
Ko sam ja? Koliko nas trpi ovakve batine od svoga komandanta? Niko. Sam sam na ovom svetu, u ovoj tuzi.
,,Uh, sunce li ti poljubim. Ojačao si, a ja nemam više snage kao nekada. U redu je, u redu je. Potražiću je, možda je kod Milke na kafi."
Napokon izlazi. Čaršav je krvav a ja ne znam odakle sva ta krv po mojoj odeći, po mom krevetu. Slano mi je u ustima i užasno sam umoran. Spava mi se.
Želim da nestanem, da me nema više ali suviše sam mali da bih znao kako to da promenim. Negde sam pročitao nešto u novinama o nekakvim sigurnim kućama. Gde li su te kuće, kako da stignem do njih? Jesu li one u redu poređane jedna za drugom i gde je put koji vodi do sigurnog mesta?
Mama je sigurno u jednoj od njih. Polako ustajem kada sam čuo tresak ulaznih vrata. Pripiškilo mi se ponovo iako mi je donji deo pidžame mokar. Upiškio sam se dok me je tukao.
Skidam se da se okupam. Moje malo nežno telo je prekriveno modricama. Odlazim u kuhinju jedva hodajući. Dugo nisam jeo, nisam okusio hleb a kamoli slatkiš. Slatkiša sam toliko željan da mi pomisao na njih, stvara ogormnu rupu u stomaku. Gledam ono malo igračaka i uzimam mog omiljenog junaka u ruke, odjednom opažam beli papirić zalepljen za vojnika. Pismo od mame, pisala je ćirilicom jer zna da nju lakše i bolje čitam.
,,Dragi sine moj,
pišem ti ovo dok mi svaka suza koju otplačem stvara veće breme. Ja, sine, ne mogu više ovako, znaš i sam. Moj čovek, tvoj otac, nije više moj, on nije naš. Njega je preuzela neka čudna sila, drago dete moje.
Ja mu sada spremam poslednji doručak, zaklela sam se u nas dvoje da će biti zadnji koji će iz mojih ruku pojesti. Tebi mili ostavljam ove pare, dušu i srce. Mala ušteđevina koju ti je majka namenila dok se ja ne skućim. A kada to uradim, dolazim po tebe ovoga mi krsta! Nemoj da se plašiš i budi jak dečače moj, sine moj! Znaš koliko te majka voli i krećem u borbu sine. Tešku borbu ali zarad nas dvoje, preplivaću okean, dohvatiću nebesa samo da mi ti budeš dobro.
Srce mi se cepa što te ostavljam, ali to je na kratko obećavam. Gledam te sada dok spavaš, nemiran si, mili moj. Živim za dan kada ćeš bezbrižno spavati u mom naručju daleko od, daleko od našeg komandanta.
Oči mamine, budi dobar i nemoj ništa reći ocu. Ja se vraćam po tebe čim se organizujem i čim budem mogla da nas prehranim.
Budi hrabar sine, budi na mamu a na njega budi jak i lep. Volela sam ga, volim ga i dalje ali svoj i tvoj život volim mnogo više. Idem, moram da prekinem. On hrče ali ko zna, možda čuje moje jecaje pa se probudi. Sine... Sve sam ti napisala.
Voli te
Mama"
Jedva razaznajem slova i teško čitam jer mi je desno oko zatvoreno od udaraca. Grlim mamino pismo kao da grlim njeno toplo telo i mekana bedra. Mekana od mleka kojim me je dojila.
,,Mama, zašto si me ostavila!?", ponavljam naglas dok mi se telo mrda napred-nazad. ,,Mama zar nisam dobar da me povedeš sa sobom? Biću dobar, mamice, biću dobar poješću ceo grašak i uradiću domaći posle škole samo se vrati. Molim te, ne ostavljaj me sa njim!"
Dugo sam dozivao mamu koja me nije čula. Dugo sam živeo sam, u kući sa utvarom koja mi je priređivala jutarnju i večernju gimnastiku. Nazvao sam TO gimnastikom da bi me manje bolelo, da bih to shvatio kao igru, kao nešto čiji sam redovan učesnik.
Kada sam napunio petnaest, za mene batine nisu više postojale. Pobegao sam od njega i njegovog zatvora, psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Pobegao sam od bola, udaraca, kinjenja i premlaćivanja. Pobegao sam od onog koji mi je bio otac onog momenta kada me je napravio do onog kada me je prvi put prebio.
Otišao sam u ustanovu u kojoj su mi pomogli da sazrim, da se izlečim od manjka samopouzdanja, od modrica, psihički i fizički su me oporavljali dok se nisam oporavio. Poštovali su me svi, od lekara do drugova. Njima sam zahvalan što sam zdrav, što sam živ, to mogu zahvaliti ludoj sreći u nesreći.
Sada sam svoj čovek. Radim i pomažem onima koji imaju problema kakve sam ja imao. Trudim se da ih ozdravim i da krenu pravim putem, putem života kakav su zaslužili svojim rođenjem. I sam imam ćerkicu od pet godina koja mi svako veče kada se vratim umoran sa posla kaže: ,,Volim te tatice", zatim me poljubi u obraz i otrči u svoju dečiju sobu. Imam sjajnu ženu, koja može biti uzor raznim suprugama i majkama.
A moja mama...Ona se nikada nije vratila.
Zato, nemoj da trpiš! Ni maleni šamar za dobro jutro niti ćušku za laku noć. Prijavi svoga oca, svoju majku, svog rođaka, muža, prijavi i počni da živiš jer ti nisi ničija vreća za udaranje.
Zapami: ,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"
Napomena: Ovaj tekst je napisan u susret aprilu koji je označen kao mesec protiv dečijeg zlostavljanja.
Ne zaboravimo da pomognemo ako primetimo bilo kakvu vrstu zlostavljanja. Jedna dečija suza, jedan život manje. Pomozimo, budimo humani.
TI NE ZASLUŽUJEŠ BATINE
TI ZASLUŽUJEŠ OSMEH
Ko se beše drao? Otac, da, na mamu zato što je zakasnila iz prodavnice. Kako mama može da zakasni iz prodavnice, kada je to nepredvidiva stvar. Možda ima više ljudi koji kupuju različite namirnice ili je mama jednostavno polako šetala ulicom, možda je želela da pobegne od njega, od nas.
Ako me mama ostavi, ja ću poludeti, ja ne smem ostati sa njim! Čujem neke korake, bolje da se pravim da spavam jer ako je on, sigurno dolazi na jutarnju gimnastiku. Ja ću glumeti koš dok će me on gađati različitim predmetima koje bude pronašao na podu ili na metalnom stolu. Prekrio sam se tananim ćebetom preko glave, samo mi se teme razaznaje. Neko je otvorio vrata, jedva dišem i srce mi ubrzano kuca dok se telo grči samo od sebe.
Tišina. Neko stoji i posmatra me, osećam to. Odjednom, trasak, bam! Vrti mi se u glavi dok pokušavam da shvatim šta se desilo.
Teška muška ruka me otkriva i baca moj štit na zemlju.
,,Nemoj tatice, molim te!", derem se dok se suze kotrljaju niz lice.
,,Ko je tatica, je li mekušucu jedan nezahvalni!? Rekao sam ti ko sam ja za tebe! Komandant, komandat ove naše male vojne brigade. A sada mi kaži gde je ona?" Gleda me pravo u oči i imam osećaj da će me progutati ako nešto kažem.
,,Ko?", jedva izgovaram, cure mi bale koje se mešaju sa suzama.Već znam šta mi sledi a ne mogu ništa da učinim da to sprečim. Ja sam samo jedan mali dečak koji se tek upisao u drugi razred osnovne škole. Voleo bih da mogu slobodno da crtam u svesku i radim domaći, a kada sam sit i kada odradim svoje obaveze, voleo bih da izađem napolje da se igram sa mojim drugarima.
Sledeći je šamar na redu, ne šamar, to je ljudi moji, šamarčina!
,,Ko? Kako ko, govno malo smrdljivo. Majka tvoja! Gde je kurvetina, odgovori?!" Primećujem ludilo u njegovim očima, ne zna ko sam a ne zna ni ko je on. Ja sam samo krivac, krivac zato što je mama otišla. Ja je razumem, i ja bih otišao da nisam ovoliko mali.
,,Ne znam, tata, zaista ne znam." Ležim i grcam na malom krevetu sive boje. Podigao sam ruke, želeći da se odbranim od njegovih udaraca ali svaki udarac je pronašao put moje glave i mojih obraza. Krv mi curi iz nosa dok mi u glavi odzvanja, srce mi je hiljaditi put slomljeno.
,,Nisam tata već komandat! Zapamti već jednom, gluperdo. Znaš ti šta je rat? Jel znaš, pitam te? Nemaš ti pojma, nisi se ni rodio dok sam ja ovim rukama, vidi, ovim rukama branio otadžbinu i šta mi je hvala?! Gde je kurva, sa kim je otišla?!" Pljas. Još jedan u nizu, ne osećam glavu, sada sam malo telo bez nje.
,,Ne znam komandate! Nisam je video, molim te prestani." Gubim glas i nestajem. Udarci ne prestaju, kao ni njegova vika.
Ko sam ja? Koliko nas trpi ovakve batine od svoga komandanta? Niko. Sam sam na ovom svetu, u ovoj tuzi.
,,Uh, sunce li ti poljubim. Ojačao si, a ja nemam više snage kao nekada. U redu je, u redu je. Potražiću je, možda je kod Milke na kafi."
Napokon izlazi. Čaršav je krvav a ja ne znam odakle sva ta krv po mojoj odeći, po mom krevetu. Slano mi je u ustima i užasno sam umoran. Spava mi se.
Želim da nestanem, da me nema više ali suviše sam mali da bih znao kako to da promenim. Negde sam pročitao nešto u novinama o nekakvim sigurnim kućama. Gde li su te kuće, kako da stignem do njih? Jesu li one u redu poređane jedna za drugom i gde je put koji vodi do sigurnog mesta?
Mama je sigurno u jednoj od njih. Polako ustajem kada sam čuo tresak ulaznih vrata. Pripiškilo mi se ponovo iako mi je donji deo pidžame mokar. Upiškio sam se dok me je tukao.
Skidam se da se okupam. Moje malo nežno telo je prekriveno modricama. Odlazim u kuhinju jedva hodajući. Dugo nisam jeo, nisam okusio hleb a kamoli slatkiš. Slatkiša sam toliko željan da mi pomisao na njih, stvara ogormnu rupu u stomaku. Gledam ono malo igračaka i uzimam mog omiljenog junaka u ruke, odjednom opažam beli papirić zalepljen za vojnika. Pismo od mame, pisala je ćirilicom jer zna da nju lakše i bolje čitam.
,,Dragi sine moj,
pišem ti ovo dok mi svaka suza koju otplačem stvara veće breme. Ja, sine, ne mogu više ovako, znaš i sam. Moj čovek, tvoj otac, nije više moj, on nije naš. Njega je preuzela neka čudna sila, drago dete moje.
Ja mu sada spremam poslednji doručak, zaklela sam se u nas dvoje da će biti zadnji koji će iz mojih ruku pojesti. Tebi mili ostavljam ove pare, dušu i srce. Mala ušteđevina koju ti je majka namenila dok se ja ne skućim. A kada to uradim, dolazim po tebe ovoga mi krsta! Nemoj da se plašiš i budi jak dečače moj, sine moj! Znaš koliko te majka voli i krećem u borbu sine. Tešku borbu ali zarad nas dvoje, preplivaću okean, dohvatiću nebesa samo da mi ti budeš dobro.
Srce mi se cepa što te ostavljam, ali to je na kratko obećavam. Gledam te sada dok spavaš, nemiran si, mili moj. Živim za dan kada ćeš bezbrižno spavati u mom naručju daleko od, daleko od našeg komandanta.
Oči mamine, budi dobar i nemoj ništa reći ocu. Ja se vraćam po tebe čim se organizujem i čim budem mogla da nas prehranim.
Budi hrabar sine, budi na mamu a na njega budi jak i lep. Volela sam ga, volim ga i dalje ali svoj i tvoj život volim mnogo više. Idem, moram da prekinem. On hrče ali ko zna, možda čuje moje jecaje pa se probudi. Sine... Sve sam ti napisala.
Voli te
Mama"
Jedva razaznajem slova i teško čitam jer mi je desno oko zatvoreno od udaraca. Grlim mamino pismo kao da grlim njeno toplo telo i mekana bedra. Mekana od mleka kojim me je dojila.
,,Mama, zašto si me ostavila!?", ponavljam naglas dok mi se telo mrda napred-nazad. ,,Mama zar nisam dobar da me povedeš sa sobom? Biću dobar, mamice, biću dobar poješću ceo grašak i uradiću domaći posle škole samo se vrati. Molim te, ne ostavljaj me sa njim!"
Dugo sam dozivao mamu koja me nije čula. Dugo sam živeo sam, u kući sa utvarom koja mi je priređivala jutarnju i večernju gimnastiku. Nazvao sam TO gimnastikom da bi me manje bolelo, da bih to shvatio kao igru, kao nešto čiji sam redovan učesnik.
Kada sam napunio petnaest, za mene batine nisu više postojale. Pobegao sam od njega i njegovog zatvora, psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Pobegao sam od bola, udaraca, kinjenja i premlaćivanja. Pobegao sam od onog koji mi je bio otac onog momenta kada me je napravio do onog kada me je prvi put prebio.
Otišao sam u ustanovu u kojoj su mi pomogli da sazrim, da se izlečim od manjka samopouzdanja, od modrica, psihički i fizički su me oporavljali dok se nisam oporavio. Poštovali su me svi, od lekara do drugova. Njima sam zahvalan što sam zdrav, što sam živ, to mogu zahvaliti ludoj sreći u nesreći.
Sada sam svoj čovek. Radim i pomažem onima koji imaju problema kakve sam ja imao. Trudim se da ih ozdravim i da krenu pravim putem, putem života kakav su zaslužili svojim rođenjem. I sam imam ćerkicu od pet godina koja mi svako veče kada se vratim umoran sa posla kaže: ,,Volim te tatice", zatim me poljubi u obraz i otrči u svoju dečiju sobu. Imam sjajnu ženu, koja može biti uzor raznim suprugama i majkama.
A moja mama...Ona se nikada nije vratila.
Zato, nemoj da trpiš! Ni maleni šamar za dobro jutro niti ćušku za laku noć. Prijavi svoga oca, svoju majku, svog rođaka, muža, prijavi i počni da živiš jer ti nisi ničija vreća za udaranje.
Zapami: ,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću"
Napomena: Ovaj tekst je napisan u susret aprilu koji je označen kao mesec protiv dečijeg zlostavljanja.
Ne zaboravimo da pomognemo ako primetimo bilo kakvu vrstu zlostavljanja. Jedna dečija suza, jedan život manje. Pomozimo, budimo humani.
TI NE ZASLUŽUJEŠ BATINE
TI ZASLUŽUJEŠ OSMEH
Нема коментара:
Постави коментар