,,Mama, moramo da idemo na rođendan! Moram da idem kod kumčeta na rođendan, neću da ga propustim.", plačnim glasom sam rekla mami.
,,Ali Ana, ne znam da li ćemo moći da idemo."
,,Zašto? Moramo da idemo! Jedva sam čekala njen rođendan, kupili smo i poklon...Mama." Zaista nisam bila razmažena devetogodišnjakinja, jednostavno sam želela na kumčetov rođendan tj. kod tadašnje najbolje drugarice.
,,U redu, u redu...", uzdahula je mama, nekako teško i zabrinuto. Ja, kao dete, nisam shvatala borbu u njenoj odrasloj glavi.
*Koja je ironija čuti prvi put sirene, koje označavaju opasnost, u američkom brendu MC donald's?
Mislim da smo se u tom trenutku igrali čuvene igre: ,,Vrući krompirići". Dodavali smo jedni drugima plastične krompire i kada bi stala muzika, u čijim rukama bi se zatekao ,,vrući krompirić", on bi ispao. Ne znam u čijim ručicama je bio kada je krenuo taj razarajući zvuk i kada su svetla počela da se gase i pale.
Detonacije, strah, jurnjava, dreka, zbunjenost...
Mi ljudi toliko mislimo da smo veliki, a u stvari smo izuzetno mali. Rušimo jedne druge zarad čega? Zarad kruga bezobraznog života! Zarad toliko laži o tome ko smo i šta smo, a mi Srbi smo te 1999-te bili kao uplašena posada broda koji upravo tone.
Cele noći nisam oka sklopila, živčana sam šta ću, a i bolelo me nešto u srcu iako nisam shvatala da mi ruše domovinu. Mesto mog nastanka, matericu mog postojanja. Slušala sam prenos preko radija, i mada ne shvatajući suštinu ,,Milosrdnog anđela" (kog nam Bog sigurno nije poslao), sutradan sam ceo put držala privezak krsta dok smo pod ,,vazdušnom opsadom" putovali kolima ka našem selu.
Zašto nas bombarduju? Zašto rakete gađaju moje ljude, jer svi smo mi jednaki u tom naletu zla, a i bez njega zar ne? Zbog čega nemamo hrane i nema crtanih filmova na tv-e ekranu?
Bezbroj dečijih misli, i mada smo bili učaureni na selu, ostala nam je svima po jedna bora od tog bombardovanja. Na dečijem licu po jedna bora i jedan stres više za dalji život i za godine koje nam slede.
NATO koji nam je bombama išamarao zemlju, doneo nam razne bolesti i pokvario nas za čistiji um, trunuće i nikada neće biti kao SRBIJA.
Mi, a kada napišem ,,MI" mislim na moj narod, možda jesmo šašavi i pomalo lakoverni, ali imamo srce i bistrinu očiju. Imamo dušu i u najgorim situacijama jedni druge.
Ožiljak
Dugogodišnji ožiljak kao rana nas
boli,
ostaće zauvek u nama
i sa gramom soli.
Zauvek će ostati ta godina,
godina stresa i boli i
nikada nećemo biti isti
ni sa gramom soli.
Kako da zaboravimo zvuk aviona
kom bi najradiji slomili
krila... I možda bi tada sva ona
nastradala deca bila živa.
Lomili ste nas kao što vetar
lomi grane,
ali nikada nećete slomiti ponos
naše srpske odbrane.
Šibajte loši vetrovi,
bežite od nas.
Mi smo oduvek nedužan narod,
koji strada od vas.
Jedna dečija suza i
rana seda vlas u kosi,
da li vam to išta znači ili nam
vaš ponos prkosi?
Hitajte nazad u vašu
zemlju bez duše i srca,
ostavite Srbiju da i dalje
udruženo kuca.
Posvećeno 1999. godini
,,Ali Ana, ne znam da li ćemo moći da idemo."
,,Zašto? Moramo da idemo! Jedva sam čekala njen rođendan, kupili smo i poklon...Mama." Zaista nisam bila razmažena devetogodišnjakinja, jednostavno sam želela na kumčetov rođendan tj. kod tadašnje najbolje drugarice.
,,U redu, u redu...", uzdahula je mama, nekako teško i zabrinuto. Ja, kao dete, nisam shvatala borbu u njenoj odrasloj glavi.
*Koja je ironija čuti prvi put sirene, koje označavaju opasnost, u američkom brendu MC donald's?
Mislim da smo se u tom trenutku igrali čuvene igre: ,,Vrući krompirići". Dodavali smo jedni drugima plastične krompire i kada bi stala muzika, u čijim rukama bi se zatekao ,,vrući krompirić", on bi ispao. Ne znam u čijim ručicama je bio kada je krenuo taj razarajući zvuk i kada su svetla počela da se gase i pale.
Detonacije, strah, jurnjava, dreka, zbunjenost...
Mi ljudi toliko mislimo da smo veliki, a u stvari smo izuzetno mali. Rušimo jedne druge zarad čega? Zarad kruga bezobraznog života! Zarad toliko laži o tome ko smo i šta smo, a mi Srbi smo te 1999-te bili kao uplašena posada broda koji upravo tone.
Cele noći nisam oka sklopila, živčana sam šta ću, a i bolelo me nešto u srcu iako nisam shvatala da mi ruše domovinu. Mesto mog nastanka, matericu mog postojanja. Slušala sam prenos preko radija, i mada ne shvatajući suštinu ,,Milosrdnog anđela" (kog nam Bog sigurno nije poslao), sutradan sam ceo put držala privezak krsta dok smo pod ,,vazdušnom opsadom" putovali kolima ka našem selu.
Zašto nas bombarduju? Zašto rakete gađaju moje ljude, jer svi smo mi jednaki u tom naletu zla, a i bez njega zar ne? Zbog čega nemamo hrane i nema crtanih filmova na tv-e ekranu?
Bezbroj dečijih misli, i mada smo bili učaureni na selu, ostala nam je svima po jedna bora od tog bombardovanja. Na dečijem licu po jedna bora i jedan stres više za dalji život i za godine koje nam slede.
NATO koji nam je bombama išamarao zemlju, doneo nam razne bolesti i pokvario nas za čistiji um, trunuće i nikada neće biti kao SRBIJA.
Mi, a kada napišem ,,MI" mislim na moj narod, možda jesmo šašavi i pomalo lakoverni, ali imamo srce i bistrinu očiju. Imamo dušu i u najgorim situacijama jedni druge.
Ožiljak
Dugogodišnji ožiljak kao rana nas
boli,
ostaće zauvek u nama
i sa gramom soli.
Zauvek će ostati ta godina,
godina stresa i boli i
nikada nećemo biti isti
ni sa gramom soli.
Kako da zaboravimo zvuk aviona
kom bi najradiji slomili
krila... I možda bi tada sva ona
nastradala deca bila živa.
Lomili ste nas kao što vetar
lomi grane,
ali nikada nećete slomiti ponos
naše srpske odbrane.
Šibajte loši vetrovi,
bežite od nas.
Mi smo oduvek nedužan narod,
koji strada od vas.
Jedna dečija suza i
rana seda vlas u kosi,
da li vam to išta znači ili nam
vaš ponos prkosi?
Hitajte nazad u vašu
zemlju bez duše i srca,
ostavite Srbiju da i dalje
udruženo kuca.
Posvećeno 1999. godini
Bravo za tekst :)
ОдговориИзбришиPuno hvala, bro :D :)
ОдговориИзбриши