Kako da te ostavim kad sve si moje? Bukvalno sve, i dobro i loše, i sunce i kiša, i pahulja bela i slani talas mora. Moje si sve...
Moje muško bez kojeg sutra ne bi poznala i bez kog ne bih mogla. Kuda dalje, kada najdalje sam sa tobom išla ali ne mogu više...ili mogu. Promenićeš se, verujem, evo ponavljam to već godinama.
Godinama me...znaš, udaraš kada si pijan i nedeljama ne izlazim iz kuće dok rane na zacele.
Možda sam zaslužila da me tučeš, možda mi to treba da se opametim. Sto puta si mi rekao da ne idem kod Jane na kafu kada nisi tu, a ona me pozove i ja, eto, odem i pogrešim. Odem iako si mi rekao da to ne radim i onda mi đavo kriv što sam te izazvala, srećo u bolu mom.
Onda me udariš jednom zato što sam otišla, drugi šamar je zato što sam bila kod nje, treći zato što ti ne govorim o čemu smo pričale, četvrti zato što si pijan, peti, zato što ne možeš da prestaneš.
Više ne znam koliko puta sam slagala da sam pala, da sam se saplela ali nisam. To je istina. Ja sam loša supruga i zato imam modrice po telu, jer ne slušam moju svetlost u mome mraku.
Sinoć je došao kasno kući. Pronašla sam karmin na njegovoj košulji koju sam mu ja kupila za Dan zaljubljenih. Samo sam ga pitala o čemu se radi i da li me vara.
Evo me sada, jedva dišem od šutiranja i oči su mi poluzatvorene od njegvoih batina.
Možda ne treba da pitam sa kim se miluje noćima, možda nije moje da znam. Ja sam supruga, to je ono što je bitno. Ja sam njegova na papiru i pred narodom, to je moja titula, moje pravo i moja kazna.
Toliko me boli i telo i duša ali ne mogu da ga ostavim. Kuda da krenem, kako da odem? Moji ne znaju da godinama trpim nasilje. Moje dete i ja smo nezaštićeni. Sin mi pati noćima, slušajući moje jauke i gledajući me prekrivenu modricama. Ne sme više to da se desi, moram da prekinem začarani krug njegovih batina, ako ne zbog sebe onda zbog svog deteta, svog sina jedinca.
Moram da ustanem i da stavim led na svoje rane. Te spoljašnje rane su ništa naspram onih koje mi razaraju srce i koje mi u umu prave buku. Ne mogu da čujem svoje misli i želje, čujem samo njegov glas, njegove urlike i jaku mušku šaku koja mi prekriva lice.
Nekad me je tom istom rukom mazio, čuvao a sada je ta šaka srž moje tuge, moja noćna mora. Kada čujem njegove korake, poželim da osetim onu radost s početka našeg braka ali ne. Sada me probada u grudima i želim da pronađem neku sigurnu rupu u kojoj ću se sklupčati kao mali miš. On je mačka a ja sam mali miš, a znamo svi kako se ta priča završava. Zna se ko bude večera na kraju...
A on meni sutradan kaže da me voli, da me obožava i da mu je žao što me je udario, naravno da obeća da ,,neće više nikada" i onda mu opet, kaže ,,padne mrak na oči" kada nešto uradim pogrešno i opet završim modra. A ja ga volim, njegovu kratku kosu, prodorne plave oči i osmeh koji mi oduzima dah.
,,Ne! Ne udaraj me više, molim te!" Ali, sada me samo preseče bol kada pomislim na njega. Mi više ne vodimo ljubav, on, on dođe i mi onda tj. on onda radi svoje, ja samo ležim na krevetu kao lutka. On se dere pa stenje, uživa, pa doziva neku Mariju a ja...Mene nema, nestala sam, nemam ni mrvicu dostojanstva i želje da mu se oduprem. Da odgurnem to teško muško meso i da ga sklonim sa sebe, da dreknem da mu se mozak raspadne pod teretom mog bolnog glasa, vike od nemoći.
Polako nestajem iz života, većinu vremena zurim u prazno, nemoćna da se oduprem. Ne osećam moć u dlanovima, mozak mi je kao kaša a telo kao od balona napunjenog brašnom.
Kako da ustanem? Kako da se oporavim i gde da odem, kome da priznam da nisam uspela da sačuvam svoj brak? Brak za koji sam se svih ovih godina krvnički borila. Ha, mogu zaista reći krvnički, koliko krvi je teklo iz mog nosa, iz mojih usana...Koliko li sam dece izgubila od šutiranja u donji stomak? Ko zna da li mogu da budem ponovo mama, ko zna...
Mama...Moje dete jadno, od oca siledžije i nemoćne majke.
,,Kukavice!" Jednog jutra sam dreknula na sebe, dok mi se grlom prolamao plač ranjene i uništene žene, koja zadnji put zadrhtava tlo svojim urlikom.
,,Dosta! Dosta, dragi moj! Nema više, nema više udaraca." Ležala sam na patosu, raspružena u fetus položaj, kosa mi je bila prljava, ja mršava i prozirna ali rešena da je kraj njegovih udaraca nada mnom.
Kao da sam progledala tog jutra, kao da me je neka svetlost zagrlila i dala mi snage da se izdignem iznad svega. Njega par dana nisam videla i možda je i to uticalo. Navodno je bio na sastancima, to je zaista nebitno, jer sam shvatila da mi je to možda zadnji voz za sreću i normalan život, a poslednje dve karte su za mene i mog sina.
Spakovala sam nam osnovne stvari i krenuli smo. Iz jednog prevoza pa u drugi, stigli smo kod moje Jane, kod koje sam isplakala ostatak mog bola. Samo me je mazila svojim mekanim rukama dok sam se tresla pod nabojem nežnosti na koju sam bila zaboravila.
Davno je to bilo, sada sam starija žena, svoja žena i Markova majka. Imam svojih godina, ali i dalje čujem njegovu dreku negde u dubini svojih najgorih sećanja.
Da, ja sam bila žrtva zlostavljanja, bila sam tučena i prebijana i to sada mogu da kažem naglas a da se ne postidim i da ne pomislim da sam zbog toga loša i da sam ja kriva.
Ja sam samo žena, žena koja je bila zaboravila na svoje pravo, svoje pravo da ŽIVI normalno bez udaraca i uvreda.
Ne stidi se, draga suprugo, majko, sestro, nisi sama u tome i ne trpi. Nikako ne trpi. Svi oni zaslužuju da budu kažnjeni na ovaj ili onaj način. Znam da je teško, prvo te boli zbog udaraca a onda zato što moraš da zaboraviš i ono lepo što je bilo nekada, moraš da preboliš. Ali kada ti uspeš, nema te sile koja ti može slomiti novonikla krila koja su samo tvoja.
A onda leti ptico, slobodna da zaista voliš i budeš voljena!
NE zaboravi: ,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću!"
Napomena: Poražavajuća statistika nam govori da je 62 miliona žena pretrpleo neki vid nasilja od svoje 15 godine. Znači da je svaka treća žena žrtva zlostavljanja!
Pomozimo u borbi da se ta statistika drastično snizi u budućnosti i prijavimo svakoga ko misli da ima moć nad nama!
Zajedno smo jače!
Moje muško bez kojeg sutra ne bi poznala i bez kog ne bih mogla. Kuda dalje, kada najdalje sam sa tobom išla ali ne mogu više...ili mogu. Promenićeš se, verujem, evo ponavljam to već godinama.
Godinama me...znaš, udaraš kada si pijan i nedeljama ne izlazim iz kuće dok rane na zacele.
Možda sam zaslužila da me tučeš, možda mi to treba da se opametim. Sto puta si mi rekao da ne idem kod Jane na kafu kada nisi tu, a ona me pozove i ja, eto, odem i pogrešim. Odem iako si mi rekao da to ne radim i onda mi đavo kriv što sam te izazvala, srećo u bolu mom.
Onda me udariš jednom zato što sam otišla, drugi šamar je zato što sam bila kod nje, treći zato što ti ne govorim o čemu smo pričale, četvrti zato što si pijan, peti, zato što ne možeš da prestaneš.
Više ne znam koliko puta sam slagala da sam pala, da sam se saplela ali nisam. To je istina. Ja sam loša supruga i zato imam modrice po telu, jer ne slušam moju svetlost u mome mraku.
Sinoć je došao kasno kući. Pronašla sam karmin na njegovoj košulji koju sam mu ja kupila za Dan zaljubljenih. Samo sam ga pitala o čemu se radi i da li me vara.
Evo me sada, jedva dišem od šutiranja i oči su mi poluzatvorene od njegvoih batina.
Možda ne treba da pitam sa kim se miluje noćima, možda nije moje da znam. Ja sam supruga, to je ono što je bitno. Ja sam njegova na papiru i pred narodom, to je moja titula, moje pravo i moja kazna.
Toliko me boli i telo i duša ali ne mogu da ga ostavim. Kuda da krenem, kako da odem? Moji ne znaju da godinama trpim nasilje. Moje dete i ja smo nezaštićeni. Sin mi pati noćima, slušajući moje jauke i gledajući me prekrivenu modricama. Ne sme više to da se desi, moram da prekinem začarani krug njegovih batina, ako ne zbog sebe onda zbog svog deteta, svog sina jedinca.
Moram da ustanem i da stavim led na svoje rane. Te spoljašnje rane su ništa naspram onih koje mi razaraju srce i koje mi u umu prave buku. Ne mogu da čujem svoje misli i želje, čujem samo njegov glas, njegove urlike i jaku mušku šaku koja mi prekriva lice.
Nekad me je tom istom rukom mazio, čuvao a sada je ta šaka srž moje tuge, moja noćna mora. Kada čujem njegove korake, poželim da osetim onu radost s početka našeg braka ali ne. Sada me probada u grudima i želim da pronađem neku sigurnu rupu u kojoj ću se sklupčati kao mali miš. On je mačka a ja sam mali miš, a znamo svi kako se ta priča završava. Zna se ko bude večera na kraju...
A on meni sutradan kaže da me voli, da me obožava i da mu je žao što me je udario, naravno da obeća da ,,neće više nikada" i onda mu opet, kaže ,,padne mrak na oči" kada nešto uradim pogrešno i opet završim modra. A ja ga volim, njegovu kratku kosu, prodorne plave oči i osmeh koji mi oduzima dah.
,,Ne! Ne udaraj me više, molim te!" Ali, sada me samo preseče bol kada pomislim na njega. Mi više ne vodimo ljubav, on, on dođe i mi onda tj. on onda radi svoje, ja samo ležim na krevetu kao lutka. On se dere pa stenje, uživa, pa doziva neku Mariju a ja...Mene nema, nestala sam, nemam ni mrvicu dostojanstva i želje da mu se oduprem. Da odgurnem to teško muško meso i da ga sklonim sa sebe, da dreknem da mu se mozak raspadne pod teretom mog bolnog glasa, vike od nemoći.
Polako nestajem iz života, većinu vremena zurim u prazno, nemoćna da se oduprem. Ne osećam moć u dlanovima, mozak mi je kao kaša a telo kao od balona napunjenog brašnom.
Kako da ustanem? Kako da se oporavim i gde da odem, kome da priznam da nisam uspela da sačuvam svoj brak? Brak za koji sam se svih ovih godina krvnički borila. Ha, mogu zaista reći krvnički, koliko krvi je teklo iz mog nosa, iz mojih usana...Koliko li sam dece izgubila od šutiranja u donji stomak? Ko zna da li mogu da budem ponovo mama, ko zna...
Mama...Moje dete jadno, od oca siledžije i nemoćne majke.
,,Kukavice!" Jednog jutra sam dreknula na sebe, dok mi se grlom prolamao plač ranjene i uništene žene, koja zadnji put zadrhtava tlo svojim urlikom.
,,Dosta! Dosta, dragi moj! Nema više, nema više udaraca." Ležala sam na patosu, raspružena u fetus položaj, kosa mi je bila prljava, ja mršava i prozirna ali rešena da je kraj njegovih udaraca nada mnom.
Kao da sam progledala tog jutra, kao da me je neka svetlost zagrlila i dala mi snage da se izdignem iznad svega. Njega par dana nisam videla i možda je i to uticalo. Navodno je bio na sastancima, to je zaista nebitno, jer sam shvatila da mi je to možda zadnji voz za sreću i normalan život, a poslednje dve karte su za mene i mog sina.
Spakovala sam nam osnovne stvari i krenuli smo. Iz jednog prevoza pa u drugi, stigli smo kod moje Jane, kod koje sam isplakala ostatak mog bola. Samo me je mazila svojim mekanim rukama dok sam se tresla pod nabojem nežnosti na koju sam bila zaboravila.
Davno je to bilo, sada sam starija žena, svoja žena i Markova majka. Imam svojih godina, ali i dalje čujem njegovu dreku negde u dubini svojih najgorih sećanja.
Da, ja sam bila žrtva zlostavljanja, bila sam tučena i prebijana i to sada mogu da kažem naglas a da se ne postidim i da ne pomislim da sam zbog toga loša i da sam ja kriva.
Ja sam samo žena, žena koja je bila zaboravila na svoje pravo, svoje pravo da ŽIVI normalno bez udaraca i uvreda.
Ne stidi se, draga suprugo, majko, sestro, nisi sama u tome i ne trpi. Nikako ne trpi. Svi oni zaslužuju da budu kažnjeni na ovaj ili onaj način. Znam da je teško, prvo te boli zbog udaraca a onda zato što moraš da zaboraviš i ono lepo što je bilo nekada, moraš da preboliš. Ali kada ti uspeš, nema te sile koja ti može slomiti novonikla krila koja su samo tvoja.
A onda leti ptico, slobodna da zaista voliš i budeš voljena!
NE zaboravi: ,,JA mogu, JA hoću, JA uspeću!"
Napomena: Poražavajuća statistika nam govori da je 62 miliona žena pretrpleo neki vid nasilja od svoje 15 godine. Znači da je svaka treća žena žrtva zlostavljanja!
Pomozimo u borbi da se ta statistika drastično snizi u budućnosti i prijavimo svakoga ko misli da ima moć nad nama!
Zajedno smo jače!
Нема коментара:
Постави коментар