Pesma o ugušenom životu

         Žensko telo

A koliko njih si imao dosad,

koliko njih ti je mrsilo kosu i

nežno milovalo usne,

darujući suzu na mom nosu, 

moje noći rađajući puste...

A koliko njih ti je dalo 

da im uzburkaš noći, zamotiš um

darujući im svoj ud,

do koliko njih ti je stalo?

A opet ja sam tu,

spremna da me imaš, da te imam,

da te slikam, da te primam

u svoje odaje, kao u svoje dvorove

a ti onda ideš...

A koliko njenih godina i koliko puta

si želeo da mome licu podariš

umornu plavu modricu pokloniš, i jel

onda bitno da li me tako zavoliš?

A jel me zavodiš pčelinji prahu

nad mojim cvetom orošene trave

i bezbroj mrvica krvi i 

nezdrave glave.

A jel sada ovde ležim mrtva

zbog tebe ili zbog sebe,

jačino mojih udova,

jesam li kriva što više nisam živa,

i što kroz tebe prolazim kao utvara?

A ti živiš i ne tuguješ zamnom,

još jedno ugašeno žensko telo,

još jedan osušeni cvet,

pogledaš desno pa levo,

bežiš dalje kroz nežni ženski svet.

A jel znaš da će te zaustaviti,

neka jaka, koja jača je od tebe,

zagrićše te za šaku

i osloboditi se bede.

Nestani zgureni, uplašeni dečače,

plati za sve naše nedočekane sede

i umri.